Postoje ljudi kojima je četiri do šest sati sna sasvim dovoljno, i to nije stvar discipline ni kafe. Naučnici su poslednjih godina pronašli genetske varijante koje to objašnjavaju. Dobra vest je da je priča zanimljiva, a manje dobra da većina nas ne spada u tu grupu i da su četiri sata sna za nas obično premalo.
Profesorka koja ustaje u 4.30
Ejmi Pju Bernard (Aimee Pugh Bernard) predaje imunologiju na Univerzitetu Kolorado. Otkad zna za sebe, ne treba joj mnogo sna. Obično legne oko 22 časa i probudi se oko 4.30. „Potpuno sam budna. Ne mogu da ostanem u krevetu“, kaže ona u priči koju je objavio BBC.
Kada ne zaspi odmah, prespava svega pet sati. Ipak, sutradan se obično oseća puna energije. Prošeta psa, odradi sat vremena u teretani i do 8 ujutru odradi sat i po posla. Prijatelji se čude koliko stigne, ali u njenoj porodici to je normalno, jer su joj otac i brat isti.
Većini je potrebno znatno više. Prema najnovijem pregledu dokaza američke Nacionalne fondacije za san, odraslima od 26 do 64 godine treba otprilike sedam do devet sati sna na svaka 24 sata.
Mutacija koja skraćuje noć
Bernard je 2019. saznala verovatan uzrok. Tim sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku otkrio je genetsku mutaciju povezanu sa trajanjem sna kod ljudi. Nosioci te mutacije liježu u sasvim uobičajeno vreme, ali se bude veoma rano i spavaju od četiri do šest i po sati. Bernard je poslala uzorak krvi istraživačima i ispostavilo se da je jedna od njih.
Stanje se u stručnoj literaturi označava skraćenicom FNSS. Vodeća istraživačica tima, molekularna biološkinja Ying-Hui Fu, kaže da je jedna od najvećih nepoznanica to što se ljudi sa FNSS-om osećaju „dobro“ uprkos tako malo sna. Zašto je to tako, još se razjašnjava.
Postoje naznake da te genetske varijante ne samo da skraćuju san nego i štite nosioce od posledica. Jedan od primera je slabljenje pamćenja.
Miševi, blizanci i 38 sati bez sna
Fu je 2019. vodila eksperiment u kojem je miševima uneta mutacija povezana sa FNSS-om. Miševi sa srodnom varijantom nisu samo manje spavali nego su izgledali zaštićeni od oštećenja pamćenja. Drugi test je pokazao da su miševi sa nekim od tih varijanti manje skloni razvoju miševske verzije Alchajmerove bolesti.
Zanimljiviji je slučaj blizanaca. Međunarodni tim je 2014. ispitivao par dvojajčanih blizanaca, od kojih je jedan imao mutaciju za kratak san, a drugi nije. Nosilac je redovno spavao oko sat vremena kraće od brata. Kada su obojica držani budni 38 sati bez prekida, nosilac je imao oko 40% manje propusta u učinku.
Razlike su se videle i u samom snu. Iako je spavao kraće, imao je gotovo istu količinu ne-REM sna kao brat. U to spada i duboki san, takozvani sporotalasni, pa je možda na neki način izvlačio više koristi iz sna koji je dobijao. Šta se sve dešava u fazama sna možete pročitati i u našem tekstu o REM fazi sna i zdravlju.
Nisu samo retke mutacije: stotine sitnih razlika
FNSS je jedan od ekstremnijih primera, ali nije jedini način na koji geni oblikuju san. Procenjuje se da je trajanje sna nasledno u rasponu od 30 do 65%. To znači da se do 65% razlike u dužini sna među ljudima može objasniti genetikom.
Do sada je otkriveno nekoliko stotina delova genoma koji utiču na to koliko spavamo. U jednoj novoj analizi podataka skoro 650.000 odraslih našlo se oko 244 takva mesta. Ta studija još nije objavljena u stručnom časopisu, već je u fazi preprinta.
Svaka od tih čestih varijanti pojedinačno je povezana sa razlikom od svega oko jednog minuta sna, kaže vodeća autorka, genetičarka Izabel Ostin-Cimerman (Isabelle Austin-Zimmerman) sa londonskog King’s koledža. Zajedno se ti efekti sabiraju. Kod prosečne osobe genetske razlike mogu da objasne oko 20 minuta razlike u dužini sna među nama.
O tome koje od tih češćih varijanti štite od posledica kratkog sna zna se još malo. Ipak, nedavna studija Kjare Petrosellini (Chiara Petrosellini) sa Univerzitetskog koledža u Londonu našla je jedan trag. Tim je analizirao genetiku 343 žene sa bipolarnim poremećajem koje su rodile. Svaka je dobila genetski skor verovatnoće da je kratkospavač. Žene sa najvišim skorom imale su upola manji rizik od postporođajne psihoze.
Zašto lekovi još nisu na pomolu
Farmaceutska industrija se nada da bi otkrića o kratkospavačima jednog dana mogla da dovedu do lekova za poremećaje spavanja. Pominje se čak i pomoć vojnicima da funkcionišu sa manje sna. Ali pre toga naučnici moraju da znaju da li varijante zaista štite od negativnih posledica i kako to rade. Bez toga bi lek mogao da ima neočekivana neželjena dejstva.
Fu to ovako objašnjava: morate da razumete kako to funkcioniše, jer ne želite da manje spavate, a da posle pet, deset ili dvadeset godina dobijete Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest ili rak.
Zašto vi verovatno niste jedan od njih
Kod nas se često čuje kako neko hvali što spava „samo četiri sata“. Ipak, ljudi poput Bernard su retki i nose posebne genetske varijante. Nedostatak sna je, naprotiv, veoma čest i pogađa otprilike trećinu populacije. Nacionalna fondacija za san preporučuje odraslima da ciljaju na sedam sati noću.
Hronično kratko spavanje povezuje se sa povećanjem telesne težine, visokim pritiskom, dijabetesom, depresijom, bolestima srca i moždanim udarom. Uz to dolaze i razdražljivost, anksioznost i slabije mišljenje. Nedostatak sna se takođe nagomilava, pa se „dug“ iz jedne noći prenosi na sledeći dan.
Zato se pitanje ne svodi na to koliko sati spavate, nego da li se zaista osećate dobro. Evo nekoliko opštih smernica:
- Ako vam je potreban budilnik da biste se probudili i kafa da biste ostali pri svesti, to nije isto što i probuditi se spontano i biti odmoran.
- Ako ste spavali kratko jer niste mogli da zaspite, to nije kratkospavačka genetika, nego verovatno problem sa snom. U tom slučaju pogledajte naš tekst o tome kako rešiti problem lošeg spavanja.
- Ako se budite mnogo ranije nego što ste planirali, a nemate osećaj da ste odmorni, pročitajte zašto se često budimo pre budilnika.
- Ekrani uveče, naročito telefoni i televizori, emituju plavu svetlost koja remeti lučenje melatonina, hormona koji reguliše ciklus sna. Smanjite ih pred spavanje.
Prema onome što se do sada zna, kratak san kod pravih kratkospavača posledica je genetike, a ne snage volje. Zato ga ne možete „istrenirati“ po ugledu na kolegu koji ustaje u pet.
Da li poznajete nekoga ko stvarno funkcioniše sa četiri ili pet sati sna? Ili ste i sami sumnjali da ste takvi pa ste se uverili da vam ipak treba više? Podelite iskustvo u komentarima.
