Možda jeste, ali rasprava je tek počela. Tim naučnika objavio je 2. novembra 2026. u časopisu PNAS rad u kojem tvrdi da je u kosti malog dinosaurusa starog 115 miliona godina pronašao strukture nalik crvenim krvnim zrncima i hemijske tragove hema. Ako je u pravu, to je najstariji hemijski dokaz krvi dinosaurusa, ali deo stručnjaka nije uveren da su to uopšte krvna zrnca.
Šta je tačno pronađeno
Reč je o dinosaurusu po imenu Aratasaurus museunacionali, malom dvonožnom mesožderu iz rane krede. Živeo je na prostoru današnjeg severoistoka Brazila. Pripadao je teropodima, grupi kojoj pripadaju i čuveni Tiranosaurus reks i Velociraptor, ali je bio mnogo skromnijih dimenzija: dugačak oko 3 metra i težak oko 34 kilograma. Životinja je uginula mlada, u oko 4 godine, pa bi odrasla verovatno bila i veća.
Fosil je otkriven 2008. u rudniku na severoistoku Brazila, a završio je u Nacionalnom muzeju u Rio de Žaneiru. Ime mu ima zanimljivo poreklo: spoj je grčkog i jezika Tupi, a znači otprilike „dinosaurus rođen iz požara u Nacionalnom muzeju“. Taj požar je 2018. uništio milione predmeta. Fosil je 2024. poslat timu koji predvodi Kliti Grajs (Kliti Grice) sa australijskog univerziteta Curtin.
Istraživači su iz kosti isekli tanke preseke i hlorovodoničnom kiselinom uklonili okolnu stenu. Pod mikroskopom visoke rezolucije videli su brojne zaobljene strukture sa udubljenim centrom, veličine oko 23 puta 20 mikrometara. Nalazile su se u vaskularnim kanalima, kroz koje su za života životinje prolazili krvni sudovi. Njihov oblik, veličina i položaj odgovaraju crvenim krvnim zrncima, tvrde autori.
Zašto je hem važniji od slike pod mikroskopom
Same sitne kuglice pod mikroskopom ne bi bile dovoljne, pa je tim tražio i hemijski otisak. Meta je bio hem, molekul u obliku prstena koji sadrži gvožđe i čini ključni deo hemoglobina. Hemoglobin je belančevina u crvenim krvnim zrncima koja prenosi kiseonik i krvi daje crvenu boju. Ako vas zanima kako se ljudska krv deli i šta se o njoj govori, pročitajte i naš tekst Kakva ti je krvna grupa, takav ti je život.
Analize su pokazale dva hemijska otiska hema, među njima i degradiran oblik molekula, što bi odgovaralo njegovoj starosti. U kosti su pronađene i aminokiseline povezane sa kolagenom, strukturnim proteinom koji tkivima daje čvrstinu.
Tim je iste analize uradio i na sedimentu oko fosila. Tamo je našao uglavnom tragove biljaka i bakterija, a hema samo u malim količinama. Istraživači to tumače kao znak da uzorak kosti nije zagađen okolinom. Grajsova ističe da je ono što izdvaja ovu studiju snaga kombinovanih dokaza: mnogo struktura nalik krvnim zrncima na samom mestu u kosti, njihova mineralizacija, položaj u krvnim kanalima i hemijski tragovi hema u istom kontekstu. Prema njenim rečima, ta kombinacija ranije nije pokazana na ovaj način.
Kako je nešto tako nežno preživelo 115 miliona godina
Fosil obično sačuva samo deo organizma, najčešće onaj koji je bio mineralizovan i za života, poput kostiju i zuba. Meka tkiva, pa i krv, razgrađuju se relativno brzo. Zato se dugo pretpostavljalo da je očuvanje na nivou ćelija nemoguće.
Autori smatraju da je ovaj dinosaurus imao sreće posle smrti. Po njihovoj proceni, brzo ga je prekrio sediment u sredini sa malo kiseonika i puno mikroorganizama, među kojima su i mikrobne prostirke, tanki slojevi sastavljeni od mikroba. Takvi uslovi mogli su da poremete uobičajen tok raspadanja.
Strukture nalik krvnim zrncima bile su mineralizovane hausmanitom, manganovim oksidom (Mn₃O₄). Grajsova objašnjava da je rana mineralizacija verovatno pomogla da se mikroskopske strukture stabilizuju ili „prekopiraju“ pre nego što budu potpuno uništene, dok je deo hemije preživeo u izmenjenom obliku. Zamislite to kao pravljenje odlivka dok original još postoji.
Svoju reakciju u laboratoriji opisala je novinaru časopisa New Scientist: skakala je od uzbuđenja i otrčala do kancelarije šefa katedre, koji joj je, da se smiri, ponudio viski.
Zašto stručnjaci nisu ubeđeni
Slične tvrdnje već su iznošene. Prema pisanju časopisa Science, najmanje 14 studija pokušalo je da opiše crvena krvna zrnca u drevnim fosilima, a ti nalazi su ostali sporni. Razlozi su isti i sada. Meka tkiva se retko sačuvaju, neki minerali pod mikroskopom izgledaju veoma slično krvnim zrncima, a zagađenje, staro i novo, uvek je mogući problem.
Marija Mekmara (Maria McNamara), paleobiološkinja sa University College Cork u Irskoj, koja nije učestvovala u radu, ocenila je da je ovo „verovatno najobuhvatniji napor do sada“. Ipak, bila bi „veoma oprezna“ kad je reč o tumačenju tih struktura kao crvenih krvnih zrnaca.
Najkonkretnije zamerke stižu od Meri Švajcer (Mary Schweitzer), molekularne paleontološkinje sa Državnog univerziteta Severne Karoline, koja je ranije proučavala meka tkiva iz doba dinosaurusa. Slaže se da molekuli nastali u telu mogu da opstanu kroz geološko vreme i da od njih mnogo možemo da naučimo. Ali nije uverena da su strukture sa slika ostaci krvnih zrnaca, i navodi nekoliko razloga:
- Jezgro. Krvna zrnca sisara tokom razvoja gube jezgro, a kod ptica i gmizavaca ostaje. Zbog toga ona obično imaju karakterističnu ispupčenost na mestu jezgra. Strukture iz ove studije su više udubljene i nemaju takvu ispupčenost.
- Veličina. Strukture su manje od većine krvnih zrnaca kod životinja koje nisu sisari, pa po Švajcerovoj „morfološka sličnost nije zadovoljena“.
Sami istraživači poredili su svoje strukture sa krvnim zrncima ptica i krokodila, najbližih živih srodnika dinosaurusa. Po njihovim merenjima, fosilne strukture bile su duže i šire. Nude dva objašnjenja: ili su se deformisale dok se kost pretvarala u fosil, ili su krvna zrnca dinosaurusa jednostavno imala drugačiji oblik. Za sada su oba objašnjenja samo hipoteze.
Šta bi ovo moglo da promeni, čak i uz sumnje
Lako je prevideti da se i kritičari slažu oko jedne stvari: pristup je ozbiljan. Švajcerova je rekla da ceni što autori unose tehnološke inovacije u proučavanje fosila i da je uzbuđena što se ovaj tim i drugi okreću molekularnom pristupu.
Taj pristup je suština priče. Grajsova ističe da nam fosili obično govore kroz kosti, zube, školjke i oblik tela, ali izuzetno očuvani primerci mogu da nose i drugu vrstu arhive: mikroskopske strukture i molekularne tragove organizma. Važno je i to što je hemija ispitivana direktno u kosti, na mestu gde se strukture nalaze. Po njenim rečima, to je znatno jači dokaz nego kad se molekuli izvade iz komada fosila pa se pretpostavlja odakle potiču.
Ako se metode pokažu pouzdanim, mogle bi da pomognu da se u drugim fosilima pronađe biološki materijal koji je do sada bio previđen. Time bi se otvorila pitanja o razvoju krvi, metabolizmu dinosaurusa i nivou aktivnosti drevnih životinja, na koja sama anatomija skeleta ne može da odgovori. Autori idu i korak dalje: ako tako osetljivi biomolekuli mogu da prežive milione godina u surovim uslovima, slični tragovi života mogli bi da opstanu i negde drugde u svemiru.
Zato, ako vas neko pita da li su naučnici našli krv dinosaurusa, najpoštenije je reći: našli su nešto što liči na krvna zrnca i hemiju koja liči na hem, a sada ostali stručnjaci treba da provere da li je to zaista ono što autori tvrde. U nauci je takva provera uobičajen sledeći korak, a ne neuspeh.
A šta vi mislite: da li je u toj kosti zaista sačuvana krv stara 115 miliona godina, ili je to mineral koji se odlično maskirao? Napišite u komentarima.
Izvori
- Live Science: Traces of ancient blood found in 115 million-year-old dinosaur fossil, new study claims
- Popular Science: Dinosaur blood found in fossils for the first time
- Smithsonian Magazine: Scientists Say They’ve Found Preserved Dinosaur Blood in a 115-Million-Year-Old Fossil, but Not Everyone Is Convinced
- Wikipedia: Fossil
