Istorija horor filmova počinje 1896. godine, trominutnim filmom u kome se slepi miš pretvara u đavola. Od te kratke senke na platnu žanr je stigao do Psihopate, Sjaja i do današnjih naslova koji zarađuju više od skupih spektakla. Ako imate ovih dana želju da u okolini Noći veštica odgledate nešto strašno, ovo je priča koja vam pomaže da znate odakle da krenete.
Trominutni đavo iz 1896.
Film „Le Manoir du Diable“ („Kuća đavola“) režirao je Žorž Melijes (Georges Méliès) i on se široko smatra prvim horor filmom. Traje tri minuta, a u njemu slepi miš postaje đavo i priziva čitav niz natprirodnih bića. Danas to deluje kao trik iz mađioničarskog nastupa, ali osnovna ideja je ista kao i kod kasnijih klasika: nešto neprirodno upada u običan prostor.
Horor nije nastao iz ničega. Prve inspiracije stizale su iz folklora, verovanja i sujeverja različitih kultura, kao i iz gotske i horor književnosti Edgara Alana Poa, Brema Stokera i Meri Šeli. U filmu se žanr zatim oblikovao kroz nemi film i nemački ekspresionizam. Jedan od najstarijih filmskih predmeta na izložbi o kojoj ćemo još pričati je plakat za nemi nemački film „Kabinet doktora Kaligarija“ iz 1920, o zlom doktoru koji hipnotisanog mesečara šalje da ubija.
Žanr koji dugo nije znao da je žanr
Iznenađuje to što ljudi u doba nemog filma nisu govorili „horor film“. Prema istoričaru Geriju D. Rodsu (Gary D. Rhodes), taj izraz u ranom bioskopu uopšte nije bio u upotrebi. Reč „horor“ koristila se za sve i svašta, od ratnih scena do priča o zavisnosti od droga.
Horor je kao zaokružen žanr počeo tek sa filmom „Drakula“ iz 1931. Čak se i taj film u prvim najavama često reklamirao kao misteriozni film, jer je misterija tada bila u modi. Bela Lugosi je u njemu nosio crni ogrtač koji je, kako kaže kustoskinja Džesika Nibel (Jessica Niebel), oblikovao sliku grofa Drakule sve do danas. Taj ogrtač danas je jedan od najvrednijih predmeta u zbirci Muzeja filmske akademije u Los Anđelesu.
Kritičar Kim Njuman (Kim Newman) primetio je da su horor filmovi tridesetih bili laki za prepoznavanje, a da se posle toga granice sve više brišu. Horor tada postaje manje zaseban žanr, a više efekat koji se može ugraditi u bilo koju priču. Zato se i danas vode sporovi o tome gde šta spada. Film „Alien“ (1979) jedni vide kao naučnu fantastiku, a drugi kao horor.
Šta zapravo čini horor hororom
Filmski kritičar Robin Vud (Robin Wood) rekao je da je zajednički imenitelj svih horora to što „normalnost ugrožava čudovište“. Noel Kerol (Noël Carroll) dodao je da gađenje mora biti prijatno, što se vidi po popularnosti žanra. Drugim rečima, plašimo se da bismo se osećali živo, a onda smo sigurni na kauču.
Vremenom su se izdvojili brojni podžanrovi: telesni horor, horor komedija, erotski horor, slešeri, splaterski filmovi, natprirodni i psihološki horor. Žanr se snima širom sveta, a posebno je prisutan u kinematografijama Japana, Koreje i Tajlanda.
Na izložbi „The Horror Show“ u Los Anđelesu podela je jednostavna: šest odeljaka posvećenih gotskom, psihološkom, naučnom hororu, slešerima, religiji i duhovima. Posetioci do njih stižu dugim hodnikom, jer su, kako objašnjava kustoskinja, upravo prazni hodnici nešto što povezuje horore iz različitih epoha i zemalja.
Od Psihopate do Sjaja: scene i predmeti koji ostaju
Ako gledamo kroz predmete sa pomenute izložbe, dobija se lep presek žanra. Tu su ogrtač Bele Lugosija iz 1931, ali i krvavocrveni oklop Garija Oldmana iz Kopolinog „Drakule“ iz 1992, koji je dizajnirala Ejko Išioka (Eiko Ishioka). Kustoskinja ga smatra jednim od najboljih kostimografskih rešenja ikada. U zbirci je i prvo izdanje romana „Frankenštajn“, od svega 500 štampanih primeraka, u kome nije ni navedeno ime Meri Šeli.
Što je horor bliži psihi, to su predmeti obični, a samim tim i jezivi. Na izložbi su sekira i crvena jakna Džeka Nikolsona iz „Sjaja“ (1980), replika leša gospođe Bejts iz „Psihopate“ (1960), maska i luđačka košulja Hanibala Lektera iz „Kad jagnjad utihnu“ (1991), šolja iz filma „Beži!“ (Get Out, 2017), knjiga iz „Babadook“ (2014), odelo Kristijana Bejla iz „Američkog psiha“ (2000) i kućna haljina Kejti Bejts iz „Misery“ (1990). Ništa od toga samo po sebi nije zastrašujuće. Strašno je kad um izgubi kontrolu.
Sjaj i Psihopata često su i na listama samih reditelja. Martin Skorseze je jednom sastavio spisak horora koje smatra najstrašnijima. Na prvom mestu je „The Haunting“ (1963) Roberta Vajsa, spor i atmosferičan film o paranormalnim istraživačima po romanu Širli Džekson. Na drugom je „Isle of the Dead“ (1945), niskobudžetni psihološki film o strahu tokom Balkanskih ratova 1912. Tu su i „The Uninvited“ (1944), „The Entity“ (1982), antologija „Dead of Night“ (1945), „The Changeling“ (1980), „Sjaj“, „Egzorcista“ (1973), „Night of the Demon“ (1957), „The Innocents“ (1961) i, kao poslednji izbor, „Psihopata“ Alfreda Hičkoka iz 1960. Zanimljivo je koliko je tu duhovnih kuća i koliko malo krvi.
Za one koji vole da povezuju filmove sa drugim temama, pročitajte i naš tekst o kontroverznim filmovima koji su uzdrmali svet.
Horor danas: niski budžeti, visoke nagrade
Poslednjih godina horor je postao jedan od najprofitabilnijih žanrova. Kako piše Smithsonian magazin, dominirao je među najzarađivanijim engleskojezičnim filmovima 2024. godine, a 2025. imao je najviši medijalni povraćaj ulaganja među svim žanrovima. „Sinners“, priča o vampirima i bluzu u Misisipiju tridesetih, dobio je rekordnih 16 nominacija za Oskara, što je za horor bilo nezamislivo.
Ove godine iznenađenje su bili nezavisni hitovi „Obsession“ i „Backrooms“. „Obsession“ je, prema istom izvoru, zaradio više od 500 miliona dolara uz budžet manji od milion, što je takođe rekord. „Backrooms“ Kejna Parsonsa magazin Variety opisuje kao majstorstvo atmosfere i napetosti, sa glumcima Čivetelom Edžioforom i Renate Rajnsve u beskrajnom lavirintu praznih prostora. Isti magazin među ovogodišnjim izdvojenim naslovima pominje i „28 Years Later: The Bone Temple“ Nije Dakoste, „Leviticus“ i „Exit 8“, dok su nastavci „Scream 7“ i „The Strangers, Chapter 3“ po njihovoj oceni mogli da izostanu.
Kad je reč o smehu u mraku, tu je i naš tekst o najboljim horor komedijama XXI veka.
Kako da prođete kroz žanr bez maratona bez plana
Muzejska izložba otvorena je do 25. jula 2027. i nalazi se u Los Anđelesu, pa će većina nas istoriju žanra morati da obiđe kod kuće. Evo jednog redosleda koji prati razvoj, a sve naslove pominjemo u tekstu:
- Nemo doba: „Kabinet doktora Kaligarija“ (1920) i „Fantom opere“ (1925)
- Početak žanra: „Drakula“ (1931)
- Četrdesete: „Dead of Night“ (1945) ili „Isle of the Dead“ (1945)
- Šezdesete: „Psihopata“ (1960) i „The Haunting“ (1963)
- Sedamdesete i osamdesete: „Egzorcista“ (1973) i „Sjaj“ (1980)
- Devedesete: „Kad jagnjad utihnu“ (1991)
- Novije doba: „Babadook“ (2014), „Beži!“ (2017), „Backrooms“ (2026)
Ako ste na početku, nemojte da preskačete stare filmove zato što su crno-beli. Većina njih zavisi od atmosfere i senki, a ne od krvi.
Za one koji žele da vide šta se domaće snima, tu je i naš pregled domaćih filmova iz poslednjih pet godina.
Koji vam je horor film ostao u sećanju i zbog koje scene i dalje paljujete svetlo u hodniku? Napišite nam u komentarima.
