Zapostavljanje umetnosti jednako je zapostavljanju čovekovog identiteta u svim segmentima njegovog bića. Ako je umetnost najbolje sredstvo za pojašnjavanje metafizickih prostora u koje svako od nas ponekada zaluta, da li je onda “kriza umetnosti” u savremenom društvu pokazatelj da je čovek napokon uspeo da spozna i definiše sve postojeće na ovom svetu i otuda prestao da razmišlja? Otkad je prizemnost postala jedina mogućnost da čovek bude u koraku sa sopstvenim željama i osećanjima? Ne, nije u pitanju kriza umetnosti, u pitanju je kriza čovekovog sopstva kao razumskog i pre svega emocionalnog bića. Pridajemo sebi previše značaja, pa se štedimo i ne kušamo život. Džaba nam tvrdičluk jer kada ne stvaramo u biti mi kao i da ne postojimo. Međutim, šta se dešava kada se pojavi pojedinac u gomili koji svojim stvaranjem na trenutak prekine sve konvencije društva i dozvoli sebi da se zapita na drugačiji način od naviknutog?
Poslednji tango u Parizu
Film koji je pokazao da je seksualnost i dalje tabu. Bernardo Bertoluči se zapitao: “Šta ako se dvoje stranaca odjednom sretnu i sastanak bude okončan fatalnim i divljim seksom”? Međutim, Bertoluči je pitanje vešto žačinio elementima sado-mazohističkog poriva i čuvenom scenom analnog snošaja. Protagonisti radnje su četrdesetogodišnji depresivni muškarac Paul i izgubljena dvadesetogodišnjakinja Maria koje tumače Marlon Brando i Marija Šnajder. Rodna Italija mu je odgovorila pozivom pred sud, koji ga je optužio da snima legalnu pornografiju i lišio svih građanskih prava na pet godina.
Salo: 120 dana Sodome
Radnju romana Markiza de Sada legendarni Pjer Paolo Pazolini prebacuje u vreme Drugog svetskog rata i vladavine Musolinija u Italiji. Naime, četiri bogata fašista uz pomoć vojske porobljavaju tinejdžere kako bi ih sekusalno iskorišćavali i mučili u svojoj vili. Iako je film kritika društva u kojem dominira nasilje i seksualno iskorišćavanje, eksplicitne scene koje u jednom trenutku podrazumevaju sodomiju i koprofagiju koštale su Pazolinija života. I dan danas ovaj film je zabranjen u nekoliko zemalja.
Antihrist
Antihrist je možda preblaga reč za ovu psihološku dramu čuvenog Lars fon Trira. U svom stilu Trir je prikazao raspadanje odnosa dvoje ljudi koji se nakon smrti deteta povlače u kolibu gde proživljavaju nadrealne vizije. Nakon premijernog prikazivanja na festivalu u Kanu film je izazvao buru reakcija, a četvoro ljudi se usled naturalističkih scena nasilja, seksa i samopovređivanja onesvestilo.
https://www.youtube.com/watch?v=eBdDcQONmkM
Nepovratno
Gaspar Noe uspeo je da digne publiku na noge kada je snimio 2002. film Nepovratno, zbog kojeg su ljudi izlazili iz bioskopa jer nisu mogli da podnesu realne scene nasilja. Kako bi što više dočarao atmosferu patnje, mržnje i osvete, Noe se koristi eksperimentalnim kadrovima i strobo-efektima.
https://www.youtube.com/watch?v=gCCESzFYr3Q
Filmovi Alehandra Hodorovskog
Alehandro Hodorovski, kralj simbolizma, kontroverznog i autentičnih kadrova. Ako ste ljubitelji nadrealizma i anarhističke ideje slobode, njegovi filmovi će vas zasigurno naterati da konstantno razmišljate dok ih gledate. Skoro nijednog gledaoca filmovi Hodorovskog nisu učinili ravnodušnim od kojih je svakako najpoznatiji Holy Mountain (Sveta planina).
Ako ste ljubitelj filmova, možete pročitati još::
Italijanski filmovi koji zavređuju vašu pažnju
Koliko dobro poznajete filmove?
Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.
