Starenje mozga ne mora da znači samo propadanje. Studija objavljena u časopisu Nature pokazala je da kod ljudi sa izuzetnim pamćenjem, starijih od 80 godina, hipokampus pravi duplo više novih nervnih ćelija nego kod njihovih vršnjaka. Druga studija, sa Univerziteta u Arizoni, sugeriše da mozak s godinama pre menja prioritete nego što samo gubi sposobnosti. Evo šta iz toga zaista sledi i šta možete da uradite već danas.
Ko su SuperAgers i šta su istraživači našli
SuperAgers su odrasli stariji od 80 godina čije su mentalne sposobnosti slične onima kod ljudi koji su 20 do 30 godina mlađi. Naučnike je zanimalo šta se u njihovim glavama dešava drugačije.
Istraživači su analizirali doniran moždani materijal od 38 ljudi podeljenih u pet grupa: mladi odrasli sa očuvanim pamćenjem, zdravi stariji ljudi, osobe starije od 80 sa izuzetnim pamćenjem (SuperAgers), osobe sa ranom demencijom i osobe sa potvrđenom Alchajmerovom bolešću. Koristili su tehniku sekvenciranja pojedinačnih ćelija, kojom je detaljno pregledano skoro 356.000 ćelija. Čitanjem aktivnosti gena u jezgrima ćelija mogli su da vide u kojoj su fazi razvoja ćelije u nastajanju, a znaci mladih neurona govore da se stvaranje novih neurona kod odraslih zaista odvijalo.
Rezultat je zanimljiv. Kod SuperAgers-a je neurogeneza, odnosno stvaranje novih neurona, bila otprilike dvostruko veća nego kod zdravih starijih ljudi. Imali su više neuroblasta (ćelija koje su na putu da postanu neuroni) i nezrelih neurona koji su blizu toga da počnu da rade. Kod ljudi sa ranim kognitivnim padom neurogeneze je bilo minimalno, a kod obolelih od Alchajmerove bolesti u hipokampusu nije bilo znakova novih neurona.
Postoji i genetski detalj. U astrocitima (potpornim ćelijama zvezdastog oblika) i u neuronima oblasti CA1, važnim za stvaranje sećanja, geni zaduženi za rad i opstanak ćelija kod SuperAgers-a su ostali uključeni, dok su kod mozgova sa Alchajmerovom bolešću bili ugašeni.
Zašto je potreban oprez
Pre nego što zaključite da je tajna otkrivena, vredi znati ograničenja. Neurogeneza kod odraslih je među neuroznanstvenicima i dalje osetljiva tema. Dokazi da se novi neuroni stvaraju u određenim delovima odraslog mozga uglavnom dolaze iz eksperimenata na životinjama, a kod odraslih ih ima mnogo manje nego u detinjstvu.
Lekarka Dung Trinh, koja je komentarisala studiju, istakla je da je analizirano samo šest mozgova SuperAgers-a. Zato je teško reći da li je više novih neurona sačuvalo pamćenje ili je ono posledica drugih zaštitnih faktora. Drugim rečima, studija opisuje razliku, ali ne dokazuje šta je uzrok, a šta posledica.
Važno je i ovo: studija nije testirala vežbanje. Niko u njoj nije „vraćao mladost“ mozgu treningom. Ono što ona govori jeste da starenje mozga nije nepromenljivo i da se kod nekih ljudi pokazuje drugačije. Kako je rekao glavni autor Ahmed Disuki, to otvara vrata strategijama koje bi mogle da pomognu većem broju ljudi da sačuvaju pamćenje.
Mozak ne mora da gubi, može da menja prioritete
Druga perspektiva stiže sa Univerziteta u Arizoni, a objavljena je u časopisu Perspectives on Psychological Science. Istraživači predlažu „hipotezu adaptivnog starenja“: mozak sa godinama postepeno prilagođava prioritete kako bi bolje iskoristio životno iskustvo.
Ideja se oslanja na dve oblasti. Hipokampus čuva konkretne detalje događaja i okolnosti. Frontalni korteks je više zadužen za opšti smisao, prepoznavanje obrazaca i suštinu iskustva. Prema istraživačima, kod zdravog starenja ravnoteža se pomera: manje se oslanjamo na hipokampus, a više na frontalni korteks.
Koautor Fabijan-Kose Fernandez objašnjava to ovako: dete upija informacije kao sunđer jer tek gradi svoju arhivu, pa je u ranom životu naglasak na preciznom pamćenju detalja i konteksta. U kasnijem dobu već imate ogromnu zalihu znanja, pa je korisnije novo povezati sa postojećim nego pamtiti svaku sitnicu. Zato, po njegovim rečima, stariji mozak „optimizovan za druge stvari“, pre svega za prenošenje iskustva i društvene odnose.
To ne znači da je zaboravljanje izmišljeno. Poznato je da se kod normalnog starenja pogoršava epizodno pamćenje, na primer sećanje na to gde i kada ste nešto saznali. Ali nije svejedno šta se dešava: istraživači naglašavaju da Alchajmerova bolest nije jače izražena verzija običnog starenja, jer su biološki procesi bitno drugačiji. Ako vas zanima šire pitanje, pročitajte i naš tekst Da li je starenje bolest?
Šta vi možete da uradite
Na uspeh u starosti utiče više stvari: geni, zdravlje krvnih sudova, fizička aktivnost, mentalna i društvena angažovanost i imunitet. Gene ne birate, ali kretanje i druženje jesu nešto na šta možete da utičete. Evo kako da to pretvorite u naviku, korak po korak.
- Krenite sa kretanjem koje možete da održite. Opisano je da kod starijih ljudi koji vežbaju hipokampus verovatnije zadržava veličinu i da im se pamćenje popravlja. Brza šetnja do pijace ili kroz park, bicikl ili plivanje su dobar početak. Važnije je da to radite redovno nego da je trening težak.
- Učite nešto novo. Mozak se prilagođava onome što koristi, a poznato je pravilo „ko ne koristi, gubi“. Strani jezik, instrument, nova veština ili partija šaha drže neuronske veze u radu.
- Održavajte društvo. Kafa sa komšijama, porodični ručak, hor, planinarsko društvo ili klub penzionera nisu samo prijatan dodatak. Društveni angažman je jedan od faktora koji se povezuje sa očuvanom kognicijom.
- Brinite o srcu i krvnim sudovima. Zdravlje krvnih sudova je u istom nizu faktora, pa redovne kontrole kod lekara, pritisak i šećer nisu odvojena tema od pamćenja.
- Ne čekajte starost. Obrazovanje i pažnja u detinjstvu povezani su sa boljim pamćenjem kasnije, a navike se lakše grade ranije. Ako ste u četrdesetim ili pedesetim, još bolje.
Za praktične vežbe i dnevne rutine pogledajte i naš tekst Memorija, kako je poboljšati?
Kada je vreme da pitate lekara
Gubljenje ključeva ili ime koje vam je „na vrh jezika“ su uobičajeni. Ako, međutim, primetite da češće zaboravljate događaje i termine, teže nalazite reči ili vam to smeta u svakodnevnim obavezama, razgovarajte sa lekarom. Blagi kognitivni poremećaj je stanje u kome je zaboravljanje češće nego kod vršnjaka, ali ne sprečava svakodnevno funkcionisanje, a kod dela ljudi ne napreduje dalje. Procena stručnjaka je tu bolja od samodijagnoze.
Najvažnije za pamćenje je to što nijedna od ovih studija ne govori da je pad neizbežan. Mozak se menja, nešto gubi, nešto dobija, a vaše navike mogu da utiču na to u kom smeru.
Koju naviku biste vi najlakše uveli, a koja vam je do sada pomogla da vam glava ostane bistra? Podelite iskustvo u komentarima.
