Starenje je univerzalni biološki proces. Telo naime, akumulira oštećenja na svojim makromolekulima, ćelijama, tkivima i organima. To je prirodna faza u životnom ciklusu svake jedinke koja se završava, svi znamo kako. Smrću.
E sad, ovo je bilo u domenu definicije, međutim šta je sa svim onim nijansama koje se nalaze između ovih redova? Jer, de fakto, postoji stalna potreba čoveka da svoj život produži a starenje uspori ili ulepša.
Zašto?
Antiejdž među narodima
Antiejdžing je svakako posato globalna stvar. U prilog tome govori i postojanje „antiejdžing pokreta“, kao međunarodnog društvenog pokreta koji se, kako mu samo ime kaže, bori protiv starenja. Bilo to malim medicinskim korekcijama ili na taj način što radi na produženju prosečne dužine trajanja ljudskog života(125).
Prodajom hormona i drugih suplemenata farmaceutske industrije dolaze do velikih zarada. Međutim, sam efekat i posledice, nuspojave postoje, a benefiti nisu sto posto zagarantovani.
Šta se zapravo dešava?
Nalazimo se u džungli ogledala, fantastičnih rezultata, čuda medicine i tretmana, zategnutih i izobličenih lica, lažnih preporuka i indentiteta. U te svrhe nude se kreme sa placentom, prirodni serumi i ulja, vitamini..pa kad to nije dovoljno onda botoks, hijaluron, fileri, boc tamo-boc ovamo. Deluje da mediji nameću koncept – život kao performans. Telo poligon. Instrumet. Ako ćemo to plastično da predstavimo, radi se na tome da svoje telo izložimo svakakvim izazovima i eksperimentima i onda posmatramo kako se dalje razvija priča, odnosno, da li smo uspeli da “ izlečimo starost“? Jedina je razlika što to nije u umetničke svrhe tj da bi se nešto shvatilo već je biopolitika umešala prste.
Farmaceutska industrija i reklamne kompanije rade na medikalizaciji života. Na taj način, unose nove zahteve u živote građana jerje to za njihovo dobro, naravno.
Ovde stajemo sa ozbiljnim delom kao što su duboke bore i poklanjamo pažnju onim sitnim za koje još uvek postoji rešenje. Tačnije, pozabavićemo se onim kako, moguće je, većina ljudi razmišlja i prihvata antiejdž ponude.
Definicija starenja
Usporiti starenje, obustaviti bore, brazde, sve te fine linijice oko očiju, skinuti podbradak, fleke, ožiljke, pege, raditi na tonusu mišića lica i ostale radnje. Da. To i još mnogo više. Slabo ko je imun na razmišljanje na ovu temu. I to je donekle normalno jer smo svesni da je sve prolazno, pa i zategnuto i mlado lice.
Čovek je samim svojim rođenjem osuđeni na kraj. Ali, između početka i kraja predstoji mu put pun promena. Lepih i ružnih trenutaka, podržanih stalnom borbom. Sve je to život, što bi se reklo. I tako, uglavnom, kada smo mali, želimo da budemo stariji. Da izgledamo, krećemo se, oblačimo i imamo obaveze kao naši roditelji. Suprotno tome, kad postanemo samostalni, nedostaje nam bezbrižnost koju smo imali. Pitam se, da li je potreba za podmlađivanjem manifestacija ovoga?
Drugo, veoma moguće objašnjenje, jeste da bi većina nas bila srećna(potencijalno) ako bismo u starijim godinama imali mlado lice, ali mudrost sticanu godinama. Često zato se čuje, „eh, da mi je pre bila ova pamet. Kad sam bio/la mlada?” E, pa nema. Da li treba pokušavati i šta bi bilo kada bi nam se život ponavljao u nedogled kao perpeetuum mobile? Kasnije ću vam ponuditi potencijalni odgovor.
Jedan od razloga podmlađivanja je, onaj veoma očigledan danas, da kad si stariji, mladi te odbacuju. Postaješ nepoželjan i suvišan. Matorac, starkelja, fosil..U prevozu te gledaju popreko jer“ gde si baš sad našao da ideš kad je vreme nas mladih??“ Bilo kako bilo, prilagođavanje mišljenju pripadnika određenih neproduhovljenih i neobrazovanih grupacija kratkih i uskih pogleda, stvar je promišljanja.
Jedni protiv drugih, ali ko?
Takođe, tu je i neki „trend mladosti“ u smislu da određene grupe idu za onim što se plasira u javnosti. To je tip ljudi koji prati modu ne razmišljajući mnogo o tome. U smislu, ne da se pitaju koliko je to dobro već idu linijom, čim se o tome priča-mora nešto da postoji. Zašto ne bih i ja?
Dijametralno suprotno od ovog tipa, je onaj koji sve prihvata isključivo kritički. Dakle, ne može postojati u tome ništa dobro čim vlada toliko interesovanje. Još jedan neobjektivan stav. Poenta je biti protiv jer je to deo imidža. Danas, ova vrsta se naziva „hejteri“.
Ničega previše ili kako sad..?
Nećemo izostaviti ni ljude koji smatraju da to može pomoći, malo. Iz razloga što možda previše radite a malo spavate. Genetika vam nije bila naklonjena pa ubrzano starenje samo usporavate određenim tretmanima, ali ništa što bi promenilo vaš opis već ga na neki način prilagodilo.
Različito od svega ovoga jeste prihvatanje života as it is. Jednostavno, prihvatate sve što je vaše i to ponosno nosite. Jer je to, ipak, samo vaše. Pa šta bore, podočnjaci, smejalice(nazolabijalne bore). Moje lice na sebi nosi sve moje osmehe i patnje, sve teškoće i lakoće ovog života. Ali, da li je sve tako jednostavno?
Nije, naravno da nije. Svi se mi razlikujemo. Od mentalnog sklopa i nasleđa, gena, preko društeve sredine, obrazovanja, kretanja i situacija..Zato, odakle nekome pravo da drugoga osuđuje, ukoliko njegovo ponašanje mene(ni okolonu) ne ugrožava, a njemu pričinjava zadovoljstvo?
Odgovor je..?
Nema. A, da smo svi isti..ne bi bilo dobro. Mada, sigurna sam da bismo se i tome prilagodili. U suštini, svi mi jesmo deo istog Univerzuma. Samo nam se neke preferencije razlikuju. A što se konačnosti tiče, slavimo je. Jer, kako i Borhes kaže u jednoj svojoj priči, besmrtnost bi nam bila smrtno dosadna. Sve bi već bilo viđeno, rečeno, doživljeno. A, možda i ne?
