U Vestminsterskoj opatiji u Londonu čuva se rimski sarkofag koji je više od veka i po zbunjivao stručnjake. Postolje nosi natpis iz četvrtog veka posvećen jednom Rimljaninu, a na poklopcu je urezan veliki krst iz 11. veka. Prema studiji objavljenoj 21. oktobra 2026, u njemu je gotovo sigurno sahranjen opat, a izbor se sužava na dvojicu: Elfviga (Ælfwig) i Vulfnota (Wulfnoth).
Kovčeg koji nije imao smisla
Sarkofag je otkriven 1869, dok je dekan opatije Artur Penrin Stenli bio na putu po Italiji. Po povratku je saznao da su radnici naišli na kameni sarkofag iz epohe „velikog grada“ koji je upravo napustio. Zagonetka je bila očigledna: kako je rimski kovčeg dospeo u srednjovekovnu crkvu i čije telo leži u njemu?
Na prednjoj strani je latinski natpis koji se prevodi otprilike ovako: „U sećanje na Valerija Amandina. Valerije Superventor i Marcel napravili su ovo za svog oca.“ Poklopac, međutim, nosi ogroman krst koji pripada ranom srednjem veku, stotinama godina kasnije. Stenli je u članku iz 1870. zaključio da skelet unutra verovatno nije rimski. U kovčegu nije bilo ničega što bi ukazalo na čin pokojnika, osim nekoliko komada cigle i parčeta tamne materije nalik šljaci.
Stvar je dodatno zamutila istorija samog nalazišta. Sredinom 13. veka kralj Henri III obnavljao je crkvu u gotskom stilu, a sarkofag je završio uz novu sakristiju, gde je skoro 600 godina ostao netaknut. Poklopac je 1820. polomljen. Prema jednoj često previđanoj skici olovkom, radnici su ga skinuli tražeći blago sahranjeno uz pokojnika. Kad je sarkofag ponovo otvoren 1869, nered unutra je, kako piše Orvik Rodvel (Warwick Rodwell), tipičan za pljačku. Nikada se neće saznati da li je bilo metalnih ili drugih vrednih predmeta.
Šta je skelet ispričao 2016.
Prekretnica je došla 2016, kad je kameni kovčeg otvoren radi konzervacije i kad je unutra pronađen kompletan skelet. Rodvel, arheolog savetnik opatije, u novoj studiji u časopisu Journal of the British Archaeological Association objedinio je ono što je tada utvrđeno.
Bioarheolog Džejms Langtorn (James Langthorne) u izveštaju iz 2016. zabeležio je da je reč o muškarcu srednjih godina i prosečne visine. Prema pisanju sajta Live Science, kosti pokazuju osteoartritis, dve zarasle povrede rebara i giht. Kasnije procene govore o muškarcu starom 35 do 49 godina, visokom oko 175 cm. To protivreči ranijim analizama iz 19. veka, po kojima je u sarkofagu ležao nešto niži, „robustan mladić“ mlađi od 30 godina.
Skelet je tokom godina bio uznemiravan. U lobanji je slučajno napravljena rupa, a kosti ruku i nogu su izmešane. Lobanja je oštećena u prošlosti, pa je rekonstruisana žicom i lepkom pre vraćanja u sarkofag. Radiokarbonsko datiranje smestilo je kosti između 987. i 1052. godine, što potvrđuje da je rimski kovčeg ponovo upotrebljen u srednjem veku.
Ko je mogao da leži u kamenu
Predmeta u grobu nema, a možda su ukradeni početkom 19. veka. Ipak, Rodvel smatra da je pokojnik „skoro sigurno bio opat“. Čovek koji je dobio fini kameni sarkofag sa krstom visokim oko 1,8 m morao je da bude važna ličnost. Najverovatnije je telo prvo položeno u drveni kovčeg, a taj kovčeg spušten u kameni i zatvoren poklopcem sa preklesanim krstom.
Rodvel je uporedio datume rođenja i smrti vestminsterskih opata i trajanje njihovih mandata. Ostala su trojica kandidata:
- Vulfsige (Wulfsige), opat od 988. do 993,
- Elfvig, opat od 993. do 1020,
- Vulfnot, opat od 1020. do 1049.
Vulfsige otpada jer je napustio Vestminster da bi postao biskup negde drugde, pa verovatno nije sahranjen u opatiji. Ostaju dvojica. „Imamo dva moguća kandidata za stanara sarkofaga“, napisao je Rodvel. Ni za jednog se ne zna datum rođenja, ali oba uklapaju u starost skeleta ako pretpostavimo da je opat imenovan u ranim dvadesetim, a umro blizu pedesete.
Ako bi morao da bira, Rodvel naginje Elfvigu, jer je on već bio monah u Vestminsteru. Elfvig je umro oko 1020, a Vulfnot 1049. Reč je dakle o dva benediktinska opata koji su vodili zajednicu monaha, još pre nego što je kralj Edvard Ispovednik od 1040-ih počeo da gradi veliku crkvu.
Šta i dalje ne znamo
Identitet nije potvrđen sa sigurnošću, a ima i drugih otvorenih pitanja. Najveće je zašto je opat iz 11. veka sahranjen u recikliranom rimskom sarkofagu. Rodvel navodi da je ponovna upotreba rimskih kovčega izuzetno neobična i da ništa slično ovom sarkofagu nikada nije pronađeno.
Jedno moguće objašnjenje krije se u natpisu. Prva reč, „memoriae“ („u sećanje“), sugeriše da je i sam Valerius Amandinus bio rani hrišćanin. Smitsonijan prenosi da se Rodvel slaže s teorijom arheologa Martina Henigha (Martin Henig) o hrišćanskoj sahrani, verovatno iz doba cara Konstantina, u ranom četvrtom veku. Kvalitet natpisa upućuje na to da je Amandinus bio značajna figura u rimskom Londonu, ali, kako Rodvel piše, „nažalost, ništa se ne zna o njegovoj karijeri“. Šta se desilo s njegovim skeletom takođe ostaje nepoznato.
Nejasno je i odakle sarkofag potiče. Napravljen je od krečnjaka iz Oksfordšira, a nalaz da su mu bočne strane neukrašene upućuje na to da je prvobitno stajao u udubljenju zida nekog mauzoleja. Vidljivi su bili samo natpis na prednjoj strani i poklopac. Tako ga je Rodvel objasnio u razgovoru za Guardian. Vestminster, dakle, nije bio njegovo prvo počivalište. Rodvel dodaje i da bi se „u blizini opatije mogla kriti rimska vila sa grobljem koja tek čeka da bude otkrivena“.
Ponovna upotreba starih sarkofaga nije bila nečuvena. Beda (Bede) je zapisao da je sveta Eteldreda iz sedmog veka sahranjena u „belom mermernom kovčegu, najlepše izrađenom“, koji je pronađen kod zidina rimskog grada u blizini Kembridža. Za monahe u Vestminsteru ponovna upotreba verovatno nije bila uvreda prema Rimljaninu. Lep kameni kovčeg bio je način da se počasti poštovani opat.
Gde se vidi i zašto je priča dobra
Sarkofag je danas izložen u Galerijama dijamantskog jubileja kraljice (Queen’s Diamond Jubilee Galleries), koje su u opatiji otvorene 2018. Opatija je inače poznata kao grobnica više od 3.300 ljudi, među kojima su monarsi, naučnici i pesnici. Ovaj sarkofag je na to nadovezan sasvim drugačijom pričom, o jednom nepoznatom opatu i još nepoznatijem Rimljaninu.
Za nas je zanimljiva ovakva vrsta istraživanja: skelet koji je godinama ležao u depou ili pod zemljom, savremeno datiranje i čitanje kostiju, pa onda spajanje sa popisom opata iz dokumenata. Slično uzbuđenje nudi i naš tekst o podzemnim misterijama Kosančićevog venca, pa pročitajte i njega: Kosančićev venac, podzemne misterije beogradskog Monmartra. A ako vas zanimaju velike građevine kroz vekove, pogledajte i građevinu koja se gradi duže od egipatskih piramida.
Imate li i vi neko iskustvo sa starim grobovima, crkvama ili manastirima u kojima se pod istim krovom mešaju različiti vekovi? Podelite u komentarima koje vas je mesto najviše iznenadilo.
Izvori
- Live Science: Case of mysterious medieval skeleton buried in Roman-era sarcophagus at Westminster Abbey finally solved
- Popular Science: Roman sarcophagus inside Westminster Abbey originally held a different body
- Smithsonian Magazine: Archaeologists May Have Solved the Mystery of a Roman Sarcophagus Excavated at Westminster Abbey in 1869
- Wikipedia: Westminster Abbey
