Zelena zvezda je do sada bila nešto što se nije pojavljivalo ni u udžbenicima, ni u posmatranjima. Sada je tim astronoma, kako piše u studiji objavljenoj 15. oktobra 2026. u časopisu RAS Techniques and Instruments, opisuje prvi put. Uz nju je pronađena i zvezda koja je verovatno najcrvenija ikad zabeležena, a obe spadaju u grupu koja se zove „bele patuljaste zvezde“.
Bele patuljaste zvezde koje nisu bele
Bela patuljasta zvezda je gusti ostatak zvezde nalik našem Suncu, kada ona potroši gorivo i dođe do kraja života. U zapreminu veličine Zemlje spakovana je masa uporediva sa masom Sunca. Takva zvezda ne svetli zato što u njoj teku nuklearne reakcije, već od zaostale toplote.
Ime joj potiče iz prvih otkrića. Prva poznata bela patuljasta zvezda bila je 40 Eridani B, a naziv je 1922. skovao holandski astronom Vilem Jakob Lejten (Willem Jacob Luyten). Prvi primerci bili su iznenađujuće vruće i svetlele su belo ili bledoplavo, pa je ime ostalo, iako se sada vidi da je donekle varljivo.
Najbliža poznata bela patuljasta zvezda je Sirijus B, udaljena 8,6 svetlosnih godina. To je manja pratilja Sirijusa, a mi smo je ovde pomenuli samo da biste imali osećaj za razmere: sve što sledi dešava se mnogo dalje.
Zašto je boja zvezde obično priča o temperaturi
Većina zvezda ponaša se kao „savršeni radijator“, što znači da njihovu boju skoro u potpunosti određuje temperatura. Hladnije zvezde izgledaju narandžasto, one kao naše Sunce belo, a najtoplije bledoplavo. Dobra analogija je kovačevo gvožđe koje se zagrevanjem menja od crvenog preko narandžastog do belog usijanja.
Zato je i klasifikacija zvezda toliko vezana za temperaturu. Većina zvezda svrstava se u klase O, B, A, F, G, K i M, od najtoplijih do najhladnijih, a Sunce je klase G2V i ima površinsku temperaturu oko 5.800 K. Opisi boja u takvim sistemima uzimaju u obzir samo vrh spektra, a zvezde zapravo zrače u svim delovima spektra. Kada se sve boje spoje, dobija se belo, pa stvarni izgled zvezda ispada mnogo svetliji nego što to kažu uobičajeni nazivi. Zato se i „žuti“ patuljci poput Sunca zapravo vide kao beli. Po tom opisu, u uobičajenim uslovima posmatranja nema zelenih, cijan, indigo ni ljubičastih zvezda.
Studija naučnika sa Univerziteta Vorvik (University of Warwick) pokazuje da bele patuljaste zvezde ne moraju da prate to pravilo.
Gustina menja pravila
„Većina zvezda, uključujući većinu belih patuljaka, ponaša se kao ’savršeni radijatori’, pa im boju skoro u potpunosti određuje temperatura. Ali niko zapravo nije istraživao šta bi još moglo da bude moguće kod belih patuljaka“, rekao je Mark Holands (Mark Hollands), prvi autor studije.
Ključ je u gustini. Atmosfere najhladnijih belih patuljaka dostižu gustinu otprilike kao voda, oko 1 gram po kubnom centimetru. To je milionima puta gušće od fotosfere Sunca, odnosno njegovog vidljivog sloja.
U takvim uslovima tragovi elemenata, poput ugljenika, kalcijuma i natrijuma, stupaju u interakciju sa okolnom gustom plazmom helijuma. Tada upijaju svetlost u širem opsegu boja nego što bi to činili pri manjoj gustini. Boja zvezde tako se odmiče od uobičajene narandžaste, bele i plave.
Kako se boja zvezde izračuna kada je ne vidite
Nijedna od ovih zvezda nije dovoljno blizu da bi se njena boja videla direktno. Astronomi su zato boju izračunali iz spektra, odnosno „otiska prsta“ zvezdine svetlosti koji nastaje kada se ona razloži po talasnim dužinama, slično kao kada prizma razloži sunčevu svetlost u dugu. Spektre su zatim provukli kroz računarski model ljudskog vida, da bi videli kako bi svetlost te zvezde izgledala našim očima.
Primenom tog metoda na više belih patuljaka, tim je našao da se boje grupišu prema sastavu atmosfere:
- patuljci bogati ugljenikom uglavnom su ružičasti ili ljubičasti,
- oni obogaćeni ostacima asteroida i kometa, odnosno ostacima starih planetarnih sistema, naginju žutoj,
- hladniji patuljci sa mešavinom vodonika i helijuma imaju cijan ili bledoplavu nijansu, koja nastaje sudaranjem molekula vodonika i atoma helijuma u izuzetno gustim atmosferama.
Zelena zvezda: WD J1330+6435
Najupečatljiviji primer je zvezda WD J1330+6435. Njena temperatura je oko 4.000 °C, a udaljena je oko 284 svetlosne godine od Zemlje. Tokom vremena skupila je kamenit materijal iz svog planetarnog sistema, pa je njena atmosfera obogaćena kalcijumom, litijumom i natrijumom. U modelima tima rezultat je boja koja se opisuje kao „šartrez zelena“, žutozelena nijansa kakvu poznajete iz nekih likera.
Prema rečima istraživača, nijedna druga zvezda, živa ili mrtva, nikada nije verodostojno opisana kao zelena.
„Tragovi natrijuma u atmosferi ovog belog patuljka upijaju narandžasti deo spektra i ostavljaju sablasni zeleni sjaj“, objasnio je Holands. „Zamislite da stojite na planeti i gledate u zelenu zvezdu. To deluje kao nešto iz naučne fantastike.“
Najcrvenija zvezda: WD J1011+2845
Na suprotnom kraju spektra je WD J1011+2845, koja bi mogla biti najcrvenija zvezda ikad zabeležena. Udaljena je samo 48 svetlosnih godina i ima duboku konvektivnu zonu. Tu se ugljenik iz unutrašnjosti podiže ka površini, a njegovi molekuli toliko iskrivljuju svetlost zvezde da je gotovo sva potisnuta u talasne dužine iznad 600 nanometara. Rezultat je tamnolosos ružičast sjaj.
Stoga „najcrvenija“ ovde ne znači baš crvena kao semafor, već duboka, toplo ružičasta nijansa koja je crvenija od svega što je do sada zabeleženo.
Koliko su zapravo retke i šta to menja
Tim je proučio 151 belog patuljka na udaljenosti do oko 65 svetlosnih godina (20 parseka). Samo pet njih imalo je neobičnu boju, dva žuta i tri ružičasta. Odatle procena da otprilike jedan od 30 belih patuljaka svetli neobičnom bojom. Kako je istakao koautor Boris Genzike (Boris Gänsicke), to možda ne zvuči mnogo, ali kada se uzme u obzir broj belih patuljaka u celom svemiru, to je i dalje mnogo čudno obojenih zvezda.
Za preostalih 146 patuljaka izmerena je i takozvana temperatura boje, ista veličina kojom se opisuju sijalice (toplo bela je oko 3.000 K, hladno bela oko 6.000 K). Medijana uzorka bila je oko 6.800 K, a to naše oči doživljavaju kao belo. To ispravlja čestu zabludu da su beli patuljci tipično plavi. Topliji i plavlji patuljci su sjajniji, pa se vide sa veće udaljenosti i preterano su zastupljeni u pregledima koji gledaju samo sjaj. Prosečan beli patuljak zaista je beo.
Šta iz ovoga možete da poneseti
Dve stvari. Prva je da boja zvezde nije uvek prosta funkcija temperature, već da zavisi i od toga kako je građena njena atmosfera. Druga je da su ovo boje izračunate iz podataka, a ne viđene ni kroz najbolji teleskop. To ne umanjuje otkriće, ali je dobro znati kada u vestima čitate „zvezda je zelena“.
Za nešto što možete stvarno da vidite, pogledajte naš izbor najlepših slika svemira. Ako vas zanimaju boje na nebu bliže Zemlji, pročitajte i naš tekst o aurori borealis.
Da li ste ikada na nebu primetili zvezdu koja vam je delovala drugačije obojeno od ostalih? Podelite u komentarima šta ste videli i odakle ste posmatrali.
