Ultraprocesuirana hrana može da menja način na koji dečji mozak reaguje na primamljivu hranu, a ta reakcija je povezana sa većim dobijanjem na težini. Tako se može sažeti nova studija istraživača sa Keck škole medicine Univerziteta Južne Kalifornije (USC), objavljena u časopisu JAMA Network Open. Nalaz je zanimljiv, ali ima jasna ograničenja, pa vredi pogledati šta je tačno izmereno.
Šta se računa u ultraprocesuiranu hranu
Pojam potiče iz klasifikacije Nova, koju je razvio brazilski istraživač Karlos Augusto Monteiro (Carlos Augusto Monteiro) sa Univerziteta u Sao Paulu. Prvi put je predstavljena u radu iz 2009. godine. Nova ne gleda samo hranljive materije, već sastojke, način proizvodnje i marketing. Hranu deli u četiri grupe: nepreprađenu ili minimalno preprađenu, prerađene sastojke, prerađenu hranu i ultraprocesuiranu hranu.
Prema toj klasifikaciji, u ultraprocesuiranu hranu spadaju većina industrijskog hleba i pekarskih proizvoda, smrznuta pica, instant nudle, jogurti sa ukusima, voćni i mlečni napici, dijetalni proizvodi, hrana za bebe i većina onoga što zovemo brzom hranom i grickalicama. Studija sa USC navodi i žitarice za doručak, pakovan hleb i instant supe. Takvi proizvodi prave se tako da budu privlačni, praktični i dugo traju. Često sadrže zaslađivače, boje i sastojke koje retko koristimo u domaćoj kuhinji.
Prema opisu CDC-a, ova hrana ima malo vlakana, kalorijski je gusta i sadrži malo celovitih namirnica ili ih uopšte nema. Pritom ima dosta zaslađivača, soli i nezdravih masti.
Treba znati i da pojam nije neosporan. Ne postoji opšteprihvaćena definicija ultraprocesuirane hrane koju koriste Codex Alimentarius ili Evropska agencija za bezbednost hrane. Neki autori kritikuju Novu da je previše usmerena na vrstu, a premalo na količinu hrane.
Šta su istraživači radili
U istraživanje je ušlo 46 dece uzrasta od 7 do 10 godina, prosečno 8,7 godina. Sva su bila uključena u studiju BrainChild, koja prati faktore povezane sa dijabetesom i gojaznošću. Na početku su svi imali zdravu telesnu težinu, što je bilo važno: tako su naučnici mogli da traže rane znakove upozorenja pre nego što se višak kilograma pojavi.
Postupak je tekao ovako:
- deca su gledala slike primamljive hrane (kolače, pomfrit) dok im je mozak snimala magnetna rezonanca;
- istraživači su prikupili podatke o njihovoj ishrani;
- izmereni su indeks telesne mase (BMI), procenat telesne masti i obim struka;
- posle godinu dana merenja su ponovljena, da se vidi šta se promenilo.
Šta je pokazao snimak mozga
Deca koja su jela više ultraprocesuirane hrane imala su jaču aktivnost u dorzalnom strijatumu kada su gledala slike hrane. To je deo mozga povezan sa nagradom, motivacijom i naviknutim ponašanjem. Jača reakcija u tom području išla je uz veći porast BMI-ja i telesne masti tokom sledeće godine.
Na kraju studije deca sa više ultraprocesuirane hrane u ishrani imala su u proseku viši BMI, veći procenat telesne masti i veći obim struka. Kada su istraživači u analizu uključili aktivnost dorzalnog strijatuma, veza između unosa ultraprocesuirane hrane i BMI-ja oslabila je za 31%, a veza sa procentom telesne masti za 44%. To sugeriše da bi reakcija mozga mogla da objasni deo, ali ne celu vezu između ove hrane i promena u telesnom sastavu.
Kathleen Pejdž (Kathleen A. Page), koja je rukovodila studijom, objašnjava zašto je baš taj uzrast važan: „Dečji mozak se još razvija, navike se još formiraju i ukusi se još biraju. To je period u kojem je mozak veoma osetljiv na hranu i okruženje u kojem se hrana nalazi.“
Šta studija ne dokazuje
Ovde treba biti oprezan. Studija je posmatračka, pa ne može da utvrdi da li ultraprocesuirana hrana direktno izaziva promene u mozgu. Autori sami kažu da rezultati ne pokazuju da ova hrana neposredno menja funkciju mozga, već nude mogući biološki objašnjenje za vezu koja je ranije primećena. Uzorak je i mali, samo 46 dece.
Isto važi za širu sliku. Prema dostupnim podacima, do 2026. postoji tek nekoliko kliničkih ispitivanja i ona daju ograničene dokaze o štetnom uticaju ove hrane. Epidemiološki podaci je povezuju sa nezaraznim bolestima i gojaznošću. Metaanaliza iz časopisa The BMJ iz 2024. obuhvatila je 32 studije koje su je povezale sa lošijim zdravstvenim ishodima, uz napomenu da među potkategorijama verovatno ima razlika.
U tekstu na sajtu Psychology Today, koji komentariše istu studiju, naglašava se da jača aktivacija ne mora da znači poremećenu obradu nagrade, kao i da je dokaz „zavisnosti od hrane“ za sada izostao. Neuronaučnica Nikol Avena (Nicole Avena) sa medicinskog fakulteta Icahn pri Mount Sinai to izražava ovako: nazvati hranu izazivačem zavisnosti ne znači da je ista kao kokain, nego da se neki isti mehanizmi mozga (nagrada, žudnja, gubitak kontrole) mogu javiti i kod hrane, i to treba shvatiti ozbiljno.
Šta to znači za kuhinju u Srbiji
Za našu zemlju nemamo podatke o tome koliko kalorija deca unose iz ultraprocesuirane hrane. Poređenja radi, u SAD je to oko 67% kalorija kod dece, a kod odraslih u SAD i Velikoj Britaniji oko 58% i 57% dnevnih kalorija. U zemljama poput Francuske, Španije, Meksika i Čilea udeo je između 25% i 35%, a u Italiji, Kolumbiji i na Tajvanu 20% ili manje. Ko se prepoznaje u pakovanom hlebu, žitaricama za doručak, instant supama, jogurtima sa ukusom i sokovima, može da proceni sopstvenu kuhinju bez tuđih brojki.
Evo šta iz ovoga razumno proizilazi, bez dramatizovanja:
- Čitajte sastav. Ako lista sadrži mnogo sastojaka koje ne biste stavili u kuhinjsku činiju (aroma, boje, emulgatori, modifikovani skrob), to je dobar znak da je proizvod ultraprocesuiran.
- Menjajte postepeno. Umesto zabrane, zamenite jedan po jedan proizvod: domaća ovsena kaša umesto zaslađenih žitarica, običan jogurt sa voćem umesto jogurta sa ukusom, supa iz lonca umesto instant supe.
- Organizujte prostor. Voće i jednostavne grickalice neka budu na vidljivom mestu, a pakovani slatkiši negde gde nisu stalno pred očima.
- Ne pravite od hrane nagradu ni kaznu. Ukusi se tek formiraju, pa je bolje da dete raste uz raznovrsnu, uglavnom neprerađenu hranu, uz povremene izuzetke.
Pročitajte i naš tekst o tome kako prevariti mozak da brže oseti sitost.
Nije samo stvar porodice
Istraživači upozoravaju da poboljšanje dečje ishrane ne može da zavisi samo od pojedinačnih porodica. Ultraprocesuirani proizvodi su često jeftini, lako dostupni i brzi za pripremu, pa su praktičan izbor za domaćinstva kojima fali novca ili vremena. Pejdž to opisuje kao potrebu da se promeni okruženje u kojem se hrana bira: važno je da zdravija, minimalno prerađena hrana bude dostupnija.
Zato ima smisla ne tražiti krivca u roditelju koji je u petak uveče kupio smrznutu picu. Ono što možete jeste da bez grižnje savesti pomerite ravnotežu u nedeljnom jelovniku, jedan obrok po obrok, i da deci omogućite da zavole ukuse jednostavne hrane.
Koji vam je najlakši korak do manje pakovane hrane za doručak ili užinu deteta, i šta vam je u tome najveća prepreka: vreme, cena ili navike ukućana? Podelite iskustvo u komentarima.
