Kako se postaviti prema ljudima koji su nas povredili – ili prema onima koje smo mi povredili? Može se zadržati neprijateljstvo, sa ekstremnim oblikom koji vodi do osvete. Ili može postojati opraštanje- ili pomirenje. Iako ova poslednja dva načina reagovanja na nepravdu koja nam je učinjena mogu izgledati slično, oni su zapravo dosta različiti.
Šta opraštanje podrazumeva?
Opraštanje je privatni čin, koji proizilazi iz snažnog sistema verovanja i iskrenog prihvatanja manjkave ljudske prirode. Počinje kada se žrtve odreknu ljutnje, ljutnje i osvete. I nastavlja se tako što se udaljava od definisanja počinilaca samo u smislu povreda koje su prouzrokovali i kreće se ka širem shvatanju da su bol i patnja deo naših života.
Izraz “mogu oprostiti, ali ne mogu zaboraviti” zapravo je pogrešan. Opraštanje uključuje tip zaborava. Osoba treba da poništi originalne, primarne uspomene na zloupotrebu i naglasi narativnu memoriju koja integriše oproštaj. Inače, snažne emocije mogu biti izazvane kad god se misli o nepravednom tretmanu od strane drugih. Onda opraštanje postaje neprekidni napor da se odbranimo od emocionalnog stresa.
Opraštanje je unutrašnje odvajanje od počinioca, nezavisno od postupanja počinioca. Opraštanje se postiže, i moguće je u našim životima, ukoliko uspemo da se udaljimo od prošlosti i sagledamo je iz drugačijeg ugla.
Po čemu se pomirenje razlikuje od opraštanja?
Nasuprot opraštanju, koje zavisi isključivo od nas, prihvatanje je interaktivno. To je korak-po-korak proces, koji uključuje i počinioce i žrtve. U sigurnom okruženju, počinioci i žrtve rade zajedno. Počinioci otkrivaju svoje nedela, prihvataju odgovornost za svoje postupke i priznaju patnju žrtava. Žrtve onda mogu pokušati da shvate perspektive počinilaca. Bez napora počinioca, od žrtve ne treba očekivati da se pomiri sa onim što joj se dogodilo.
Pre pomirenja, žrtve obično smatraju počinioce prvenstveno kroz njihove destruktivne radnje. Kako počinioci razrađuju svoje postupke i motive, postaju više od nasilja koje su počinili – postaju kompleksna ljudska bića.
Ljudi opraštaju osobi u globalu, ali se mire sa specifičnim destruktivnim delima te osobe.
U psihologiji se nastavlja debata o ulozi osobina ličnosti nasuprot situacionim stanjima u ponašanju počinilaca. Ova teorijska debata se aktualizira u konfrontacijama između žrtava i počinilaca. Većina žrtava daje primat osobinama ličnosti i satanizuje počinioce, pitajući se, ko bi mogao počiniti takva strašna dela? Međutim, kako se interakcije odvijaju, žrtve mogu postati spremnije da prihvate delimično situacionističku perspektivu, s obzirom na ponašanje počinitelja na koje su uticali situacioni faktori.
Igra Prestola – Više od fikcije
Ovo nas dovodi do Igre Prestola i njenih upečatljivih primera opraštanja i pomirenja, i uočavamo da je pravda u celini – obnavljajuća i retributivna.
Brandon Stark (Bran) nas uči opraštanju, a ovo se vidi iz njegovog odnosa sa Jaime Lannister-om i sa Theon Greyjoy-em.
Jaime Lannister je bacio Bran-a sa prozora kad je Bran bio dečak – u pokušaju da ga ubije. Bran nije umro, ali je izgubio sposobnost da ikad ponovo hoda. U završnoj sezoni Igre Prestola, Bran oprašta Jaimeu, preuzimajući odgovornost za sopstveni život i razumevanje Jaimeovih motiva. Na ovaj način, Bran pokazuje da oproštenje dolazi od osobe koja je bila povređena i nije zavisna od ponašanja počinitelja.
Bran takođe oprašta Theon-u Greyjoy-u kroz veći narativ svog života. On razume da ga je Theon-ova izdaja njegove porodice i nasilno zauzimanje njegovog doma poslali u izgnanstvo iz nekog razloga: da bi mogao postati onaj ko je trebao biti.
Daenerys Targaryen oprašta svom dugogodišnjem zaštitniku Jorah, koji ju je špijunirao i prijavio neprijatelju njene planove i postupke. Daenerys oprašta Jorahovoj izdaji uzimajući u obzir brojne druge činove hrabrosti i ljubavi koji su ga sprečavali da joj naudi.
Kuda vode opraštanje i pomirenje?
Pomirenje je ilustrovano neposredno pre završne bitke protiv Noćnog Kralja i vojske mrtvih. Jaime Lannister se suočava sa ljudima koje je povredio i daje svoje razloge. Troje ljudi koje je povredio odlučuje o presudi o Jaimeovoj sudbini, slično žrtvama u Komisiji za istinu i pomirenje, uzimajući u obzir svedočenje nasilnog počinitelja, a zatim odlučujući o tome da li da odobri ili ne odobri pomilovanje.
Tri osobe (Sansa Stark, Daenerys i Jon Snow) ne opraštaju Jaimeu, ali mire. Jaime priznaje šta je učinio da ih povredi i zašto je to učinio. On takođe otkriva dragocene informacije, govoreći im da njegova sestra Cersei neće koristiti svoju masivnu vojsku da im pomogne, kao što je obećano. Umjesto toga, Jaime kaže da namerava da ih uništi nakon rata protiv Nočnog Kralja.
Sansa Stark priznaje da je to što Jaime kaže istina, a to je potreba da se suoče sa stvarnim ratom koji ih čeka, Daenerys nerado prihvata, a Jon Snow se miri sa Jaime-ovim prekršajima, priznajući da njihovoj vojsci uvek dobro dođe još jedan dobar borac.
Sandor Clegane (“The Hound”) pokazuje šta se dešava bez opraštanja ili pomirenja. On uporno održava svoju mržnju prema svom starijem bratu, Gregoru, koji je gurnuo Sandorovo lice u vatru dok je bio dete. Sandor na kraju dobija svoju osvetu, ali po cenu zatvorenog života. Na kraju, ovo dovodi do smrti u konačnom obračunu.
Većina od nas ne umire od dugotrajne ljutinje, ali ovako sprečavamo sebe da iskusimo potpun i radostan život. To je lekcija Sandora Clegane-a. Iako je donekle otkupio svoj život hrabrošću i doslednom primenom pravde, on zauvek ostaje ogorčen, uvek sumnjajući u najgore u drugim ljudima. Ova nepopustljiva pretpostavka je često od pomoći u Igri Prestola, ali u stvarnom životu obično dovodi do nepotrebnog nesporazuma i konflikta.
Za kraj…
Za sve one gledaoce razočarane u finale sezone, a posebno za one koji su potpisali peticiju za ponovno snimanje, zapamtite da kraj priče nije priča. Postoje ogromne sredine dirljivog i narativno zadovoljavajućeg dijaloga i akcije – ljubavna veza između Jona i Ygritte, Red Wedding, Hardhome…. Možete oprostiti kreatorima emisije sami ili možete na umu imati svu radost, emocije i zabavu koju vam je pružila Igra Prestola. Na taj način, moguće je pomirenje sa razočaravajućim završetkom, uzimajući u obzir sve ono što je urađeno dobro u sredini.
Preuzeto sa: https://www.psychologytoday.com
