Polako se završavaju praznici i period darivanja, ali ima još jedan poklon koji možemo pružiti sebi i zahvaljujući njemu započeti novu godinu rasterećeniji u odnosu na prethodnu. Radi se o opraštanju.
Za mnoge je tema opraštanja teška i odbojna. Svi na putu kroz život bivamo povređeni, više puta. To teško puštamo, zadržavamo bes u sebi godinama ako ne i do kraja života. Isto tako, koliko god da su nam dobre namere, ni mi ne prođemo kroz život da nekoga, na neki način ne povredimo. Dakle, u svačijem životu ima mnogo mesta za opraštanje, i drugima i sebi. Razlog tome je što niko od nas nije savršen i svi grešimo, bili svesni toga ili ne.
Opraštanje je od kljucne važnosti za očuvanje odnosa na duže staze. Ako i ne želimo da očuvamo neki odnos, opraštanje je bitno za naše emotivno zdravlje.
Zašto oprostiti?
Opraštanje radimo zbog sebe. To je ono što najpre treba imati na umu. Da, opraštamo radi nas, ne radi onog kome opraštamo. To je način na koji sebe oslobađamo stresa, negativne energije, ljutnje, prezira.
A šta radimo kad ne opraštamo? Trujemo sami sebe. Dajemo drugoj osobi ili situaciji da ima moć nad nama, jer mi smo ti koji nose u sebi negativna osećanja iz dana u dan, ne neko drugi. Neopraštanjem osuđujemo sebe na takva osećanja. Niko drugi ne zavisi od našeg opraštanja ili neopraštanja. Mi smo jedini na koje to utiče.
Kada nešto ne opraštamo to vremenom preuzme uticaj nad celokupnim našim životom. A kada oprostimo možemo to da ostavimo iza sebe. Nećemo zaboraviti, ali neće nas to vise ni kočiti i bolje ćemo se osećati.
Da li oprostiti znači i zaboraviti?
Važno je praviti razliku između opraštanja i zaboravljanja. Time što ćemo nekome oprostiti ne znači da se slažemo sa njegovim postupcima, da ih se više nikada nećemo setiti ili da tu osobu želimo u našem daljem životu. Oproštaj ne znaci okrenuti drugi obraz. Nećemo time odmah ponovo verovati toj osobi. Možemo svakako odabrati da ona nikada više ne bude deo našeg života. Opraštanjem nećemo dati, dozvoliti da nas neko tretira bez poštovanja.
To takođe ne oslobađa drugu osobu odgovornosti za njena dela. Ali nam omogućava da celu situaciju koja je proizvela ozlojeđenost i ljutnju u nama sagledamo iz drugog ugla i damo sebi dozvolu da pustimo ta osećanja.
Gledajmo na opraštanje kao na šansu za rast
Mi nemamo uticaj da kontrolišemo tuđe ponašanje i postupanje prema nama, ali možemo kontrolisati kako reagujemo na njih. Samo biramo da li ćemo provesti život brinući oko toga šta nam je neko uradio, i tako dozvoljavati tom nekom da određuje kolika je vrednost našeg bića. Postaviti tu osobu na pijedestal. Ili ćemo da rešimo u sebi stvari koje nas muče i dati sebi dozvolu da gradimo nove odnose, da se krećemo u napred a ne da ostanemo zarobljeni u prošlosti. Živimo sadašnjost, ne prošlost.
I da ponovim, jer je toliko važno naglasiti, oproštaj je nešto što radimo za sebe, ne za osobu kojoj opraštamo. Tako dajemo sebi na poklon slobodu od negativnosti i toksičnosti.
Da li je lako oprostiti?
Svi znamo da nije. Ali nije pravo pitanje da li je nešto lako ili ne, već da li želimo da uradimo nešto i da li želimo da pomognemo sebi? Oproštaj uglavnom ne dolazi prirodno. On proizilazi iz želje da ostavimo iza nas nešto što nas “jede” iznutra, kako bismo mogli dalje bez tog tereta.
Nekada pokušamo da oprostimo ali ne ide. Ne treba ni forsirati sebe. Ako imam volju za tim, treba da damo sebi vremena. Moramo pustiti sebe da osetimo sva osećanja za kojima ima potrebu, ona nisu pogrešna. Važno je međutim znati kada je dosta i kada je vreme da sebi damo šansu da nastavimo dalje.
Da li ima neko kome treba da oprostite danas?
“Grešiti je ljudski, opraštati božanski.”
