Blez Paskal je svima poznat kao matematičar, fizičar i naučnik po čijem imenu je nazvana jedinica za pritisak. Manje je poznata činjenica da se on bavio i filozofijom i teologijom, kao i da su upravo on i Dekart postavili osnove savremene filozofije. Dok je Rene Dekart slavio ljudski razum kao suštinu čovekovu Paskal je – možda neočekivano za jednog naučnika – bio sasvim suprotnog stava. Njegova filozofija ostala je zabeležena kao „logika srca“.
Racionalizam i iracionalizam – dva pravca u filozofiji koja su otišla u dve različite krajnosti. Najznačajniji predstavnik racionalizma jeste Dekart, čija je filozofija pomogla u borbi protiv religijskih dogmi i društvu nametnutih vrednosti. Ali, njegova glorifikacija razuma pokrenula je i negativne reakcije intelektualaca koji su zauzeli posve suprotan stav.
Jedan od njih bio je Blez Paskal. On se oštro suprotstavio shvatanju čoveka kao razumnog bića čija je suština upravo sposobnost razmišljanja. Paskal ističe vrednost onog iracionalnog u čoveku, onog što nas međusobno razlikuje i što daje pravu vrednost prolaznom životu koji je u biti besmislen.
A šta je to što je iracionalno u čoveku? Teško je dati tačan odgovor na to pitanje. Može biti da su to emocije, nagoni, intuicija, instikti, mašta… Sve ono što je van domena razuma i racionalnog razmišljanja. Sve ono što ne možemo u potpunosti kontrolisati niti do kraja razumeti. Ono što je zaslužno za nastanak najiskrenijih reči i najlepših pesama, najvećih umetničkih dela, najdubljih misli. Ono što čoveka čini i ranjivim i slabašnim i snažnim i posebnim, a pre svega živim. Po Paskalu, upravo to je naša suština.
Dekart kaže da čovek razumom gradi smisao sveta i samog sebe, a da sve znanje proističe iz zdravog razuma. On zbog toga sumnja u sve, pa i u sopstveno postojanje i u postojanje sveta oko sebe. Paskal, s druge strane, tvrdi da razum razara veru čoveka i da ga odvraća od sebe samoga, ostavljajući ga bez oslonca u sopstvenom životu. Ono što je, po njemu, rešenje smisla našeg postojanja jeste upravo – „logika srca“.
Niko ne može potpuno zanemariti vrednost razuma i racionalnog razmišljanja; upravo ta naša sposobnost je ono što nas odvaja od životinja. Ali, kako bi izgledao svet u kojem je sve racionalno, striktno određeno i popakovano po fiokama? Kakav bi to život bio? Život u kojem je jedino važno ono što mislimo, ne ono što osećamo, želimo, volimo. Možda malo bolji od onakvog života kakav vodi drvo. A mi smo ljudska bića. Takva jednostavnost zapravo je komplikovana.
Kako Paskal kaže, nije suština čovekova u slepom verovanju u razum. Suština je pronaći svoje lične vrednosti i okrenuti se sebi samom. Ono što pridaje važnost našem bivstvovanju jesu vera i logika srca. Njegov bog nije hrišćanski bog, već onaj skriveni u nama, samo naš bog koji se otkriva samo nama. Ono lično u čoveku, ono što mu je svojstveno i što je samim tim neponovljivo, to je ono što život i svet čini vrednim.
“Istinu upoznajemo ne samo umom, nego i srcem” – kaže Paskal – “Srce ima svoja umovanja koja um ne poznaje”. Čovek je u biti usamljeno biće, svestan svoje nemoći i neizvesnosti svog života. Ono što može da uradi je da potraži sigurnost, izvesnost i smisao u svetu koji pruža sve samo ne to. Potraga za smislom sama po sebi je smisao. A njega ne otkrivamo razumom, već srcem.
Ako vam se članak dopao, pročitajte i:
Alber Kami: pojmovi besmisla i apsurda u “Strancu”
Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.
