Sećaš li se svetskog prvenstva u fudbalu? Kojeg? Upravo tako, onog koje je završeno pre samo nekoliko meseci, a već je izbledelo kao da je bilo pre mnogo godina. Niko o njemu ne priča, niko ni ne pokušava da ga se priseti. Mi u Srbiji ga se setimo sa gorčinom i osećajem nepravde zbog sudijskih odluka i provokacija protivničkih igrača, a komšije će ga pamtiti po drugom mestu i to je to. Svi ostali su se već okrenuli nekim drugim stvarima.
Ovde prvenstveno mislim na UEFA evropsku kuću fudbala, koja se odmah bacila na Ligu šampiona, kako muško, tako i takmičenje za žene. Kao da to nije dovoljno rešili su da krenu sa eksperimentalnim takmičenjem, Ligom nacija. Mnogi su postavili pitanje čemu to? Da li je pravo vreme za tako nešto i da li je to takmičenje zaista potrebno? Odgovor je individualan i vreme će pokazati, ali moje mišljenje je da se čovek svega zasiti pa i fudbala. Ili možda ipak grešim?
Fudbala nikad dosta?
Moćnici i vodeći ljudi evropskog fudbala su vrlo dobro svesni da se svaka fudbalska manifestacija može dobro unovčiti pa čak i neka poput ove. Vodeći se tom ideologijom su napravili jedno veštačko i nezanimljivo takmičenje. Možda da su sačekali neki drugi trenutak, a ne ubrzo nakon kraja najveće fudbalske smotre i kada su se svi resursi emocija prema nacionalnim timovima ispraznili. Reprezentacije koje su razočarale nisu još uspele ni da se oporave, a već onako ranjive su morale u nove pohode.
UEFA je ovo takmičenje prihvatila još 2014. godine ali su čekali pravi trenutak da krenu sa njim, odnosno rešili su da ono bude deo kvalifikacija za EURO 2020. Evropsko prvenstvo će prvi put u istoriji biti igrano u dvanaest država. Liga nacija je samo prvi korak ovih velikih promena.
Kako to sve treba da izgleda?
Takmiči se 55 zemalja, odnosno 55 članica UEFA-e među kojima je i Kosovo. Predviđeno je da se grupni deo takmičenja održi od septembra do novembra ove godina, a finale da bude u junu sledeće godine.
Sve reprezentacije su podeljene u četiri grupe. U prvoj i drugoj grupi ima po 12 reprezentacija dok u trećoj ima 15, a u četvrtoj 16. Timovi su raspoređeni na osnovu koeficijenta na UEFA rang listi. Svaka grupa je podeljena na još 4 grupe. Svaka od tih manjih grupa sadrži 3 ili 4 tima. Prvoplasirani timovi u grupama idu u viši rang, a poslednji u grupi ispadaju u niži. Jedino grupa D ne mora da brine oni su tu gde su, mogu samo napred. Pobednici prve grupe idu u finale i neko od njih će direktno na EURO 2020, što je ujedno i glavna nagrada za pobednika ovog takmičenja.
A kako zaista izgleda?
Kada se sve pogleda UEFA je manje više napravila jedno nebitno takmičenje samo da bi se zvalo takmičenjem jer je na taj način izbacila prijateljske utakmice i očekuju da će to da privuče više pažnje nego što bi privuklo igranje običnih utakmica koje nemaju nikakav takmičarski značaj. Teško da su uspeli u nameri jer se sad oseti nezainteresovanost sa druge strane, a to su sami igrači. Rerezentacije eksperimentišu timovima.
Ovde ne računamo našu, naša je eksperiment sama po sebi, igrači se daleko manje trude, a zašto bi se i trudili kad ovi iz nižih rangova znaju da će svakako morati u kvalifikacije. Igrači najjačih reprezentacija su mislima u timovima i najelitnijim takmičenjima i sigurno im nije bitno da odigraju desetak utakmica koje im ne garantuju da će izbeći kvalifikacije za EURO 2020. To potvrđuju rezultati, Nemačka nije zabeležila pobedu na tri odigrana meča. Belgija nije uspela da bude prva u grupi, a treći su tim sveta. Hrvatska je ispala u niži rang, a drugi su na svetu. Velike su šanse da Francuska, koja je šampion sveta, ne bude prva u grupi. To sve dovoljno govori koliko se igrači manje trude.
Sve u svemu mislim da smo dobili jednu šaradu od takmičenja koje nikome od učesnika nije neophodno. Svi deluju kao da učestvuju jer moraju, a ne zato što vole fudbal. Ne treba preterivati ipak mislim da se čovek svega zasiti, pa i fudbala.