Svako ko je makar jednom u životu šutnuo fudbalsku loptu, pogledao fudbalsku utakmicu sa tribine ili ispred tv ekrana, zna za fudbalske veličine poput Maradone, Pelea, Mesija ili Ronalda. Njihovo fudbalsko umeće uvrstilo ih je u red onih čija je slava zasenila čak i samu ”najbitniju sporednu stvar na svetu”. Pored ovakvih majstora, fudbalski svet je poznavao i one drugačije, ”andergraund fudbalere”, koji svojim sportskim umećem nisu zaostajali za svetskim fudbalskim vrhom, ali ih je njihov karakter na zelenom terenu i van njega svrstao među nestašne dečake svetske fudbalske scene čiji gestovi nisu uvek zavređivali poštovanje fudbalske i šire javnosti. Poput simpatičnih negativaca iz vestern filmova koje zapravo nikako ne možete mrzeti, upravo takvi fudbaleri su svojom srčanošću, požrtvovanjem ali i nestašlucima, osvajali srca najvatrenijih navijača i postajali žive legende klubova za koje su nastupali. Jedan od takvih ”antiheroja” italijanskog i svetskog fudbala je Paolo Di Kanio.
Paolo Di Kanio je rođen 9. jula 1968. u Rimu, glavnom gradu Italije. Od malih nogu odlazi na utakmice rimskog Lacija i vrlo brzo postaje član glavne navijačke grupe – Irriducibili (Nepobedivi). Njegov nemirni duh začet u ranom detinjstvu provedenom u rimskom kvartu Kvartikolo (inače prepunom navijača Rome, večitog rivala Lacija) pratiće ga kroz celu igračku ali i trenersku karijeru.
Veliki talenat, virtuoz sa fudbalskom loptom, bio je obožavan od strane navijača klubova za koje je igrao. Osim voljenog Lacija, nosio je dresove Milana, Juventusa, Napolija, Seltika, Šefild Venzdeja, Vest Hema i Čarltona, a njegova igračka istorija protkana je naglašenom pobunom, kako verbalnom, tako i fizičkom, usmerenom uglavnom prema trenerima. Naravno, nije štedeo ni protivnike, ni sudije, za šta je ponovo bio zaslužan njegov borbeni, vojnički karakter.
U eri u kojoj preplaćeni fudbalski milioneri ljube grb svakog kluba za koji potpišu ugovor, Di Kanio je bio simbol strasti i posvećenosti. Poštovao je sve klubove za koje je nastupao, ali samo je jedan klub zaista smatrao svojim. Biti igrač Lacia za njega je bila čast i obaveza, to je bilo ostvarenje njegovog dečačkog sna.
U igračkim danima, znao je da saigrače iz Lacija drži budne cele noći pred derbi sa Romom i da im pušta na DVD-u po nekoliko puta kultni film “Hrabro srce”, kako bi im objasnio kako se ide u rat. Čak je i legendarni ser Aleks Ferguson želeo da ga dovede u Mančester Junajted, ali je Di Kanio u tom trenutku već nosio dres Vest Hema koji je bio njegova druga kuća. Rekavši da je za njega fudbal strast a ne posao, odbio je višemilionski ugovor sa Mančesterom. I nije lagao. U leto 2004. prihvatio je drastično smanjenje plate kako bi napustio Ostrvo i vratio se u svoj Rim, posle tačno 16 godina odsustva. Jednostavno, Paolo je osetio da je potreban Laciju, isto kao što je taj klub njemu bio potreban.
Kakav je naboj kada navijač sa šipke obuče dres voljenog tima, uverili su se navijači Rome 6. januara 2005. godine u prvom “derbiju prestonice” od povratka Paola Di Kanija. Te večeri nakon što je puštao čuveni film sa Melom Gibsonom cele noći, izašao je na teren Olimpika i postigao vodeći gol u trijumfu nad Romom.
Posle gola otrčao je na jug stadiona, da pokaže navijačima Rome da se vratio u svoj grad i da ih opet provocira sa istim žarom, sa kojim je to činio kao klinac.
Iste te večeri, život Paola Di Kanija se drastično promenio, a postupak po završetku gradskog derbija obeležio ga je za ostatak života. Visoko uzdignuta desna ruka sa ispruženim dlanom, tradicionalni “rimski pozdrav” centuriona, koji su fašisti prisvojili tokom Drugog svetskog rata i zauvek mu promenili značenje, šokirao je ionako licemerni fudbalski svet. Proslava pobede nad mrskim rivalom zapanjila je Ostrvo na kojem se Paolo dokazao kao fudbaler u multietničkim klubovima, pa je usledila odbrana pred rafalom javnosti. “Jesam fašista, ali nisam rasista! Salutirao sam svojim drugarima sa trbine, to je bio naš tradicionalni rimski pozdrav”, pravdao se Di Kanio.
| RATNIČKI DUH
”Postoje dva načina da se vratiš iz bitke – s glavom neprijatelja u rukama ili bez svoje.” |
I pored svojih ispada Di Kanio je bio kvalitetan fudbaler. Dobar dribler, brz i uporan, Paolo je mamio uzdahe navijača posebno tamo gde se fudbal uvek gledao drugim očima – na Ostrvu.
Na Ostrvo prvi put kao igrač dolazi 1996. godine, kada ga angažuje škotski šampion – Seltik iz Glazgova. Međutim, ni taj njegov transfer nije posledica Paolove puke volje za promenom sredine, već kao i mnogo puta do tada, za događaje u njegovom životu zaslužan je bio njegov nemirni duh. Njegov sukob sa Fabiom Kapelom, jednim od najboljih fudbalskih stručnjaka svih vremena, koji mu je bio trener dok je nastupao za italijanski Milan bio je uzrok njegove selidbe na Ostrvo. Naime, posle jedne svađe u svlačionici Milana, Di Kanio je izgubio kontrolu i odgurnuo Kapela nakon čega je ovaj pao naočigled celog prvog tima Milana. Ovaj događaj je zaslužan ne samo za Di Kaniovu selidbu u Škotsku, već i za to što nikada nije nastupio za A reprezentaciju Italije. Očigledno, Fabio Kapelo, kao selektor italijanske reprezentacije i jedan od najuticajnih ljudi italijanskog fudbala, takvo ponašanje nikada nije mogao da mu oprosti.
Ipak, ovo nije bio jedini Di Kaniov ispad. Uz 67 golova za Šefild Vensdej, Vest Hem i Čarlton, Di Kanio će ostati upamćen i po guranju sudije Pola Olkoka 1998. godine, nakon crvenog kartona koji je dobio na meču između Šefilda i Arsenala, zbog čega je dobio suspenziju od 11 mečeva i kaznu od 15.000 funti.
Nakon suspenzije, dobio je novu šansu, a nju mu je pružio tadašnji menadžer Vest Hema, Hari Rednap, u leto 1999. godine. Tada je još Rednap govorio da je Paolo najbolji fudbaler koga je ikada trenirao . Jedan od verovatno najlepših golova u istoriji Premijer lige, Paolo je postigao protiv Vimbldona u martu 2000. godine.
Ipak, večno će se sećati njegovog detinjastog poteza iz februara te godine, kada je nakon što mu glavni sudija nije svirao bar dva čista penala protiv Votforda tražio izmenu i čak seo na travu iz protesta dok se utakmica odvijala. Pet minuta je sedeo i ćutao, jedva ga je Rednap nagovorio da se vrati u igru, a do kraja meča Italijan je učestvovao u velikom povratku u poslednjih 25 minuta i trijumfu Vest Hema od 5:4.
Bio je neverovatno prgav fudbaler. Međutim, i pored svih gafova i incidenata koje je izazivao, Paolo Di Kanio ostao je upamćen i po jednom nesvakidašnjem potezu u svetu fudbala koji je izazvao oduševljenje celokupne fudbalske javnosti. U finišu meča Everton – Vest Hem, pri rezultatu 1:1, Vest Hem je imao napad, a nakon centar-šuta Italijan je umesto da pokuša glavom da pogodi praznu mrežu uhvatio loptu u ruke i pozvao pomoć za povređenog golmana domaćina Pola Džerarda. Bio je to potez koji je objektivna engleska publika nagradila ovacijama, igrači oba tima mu čestitali na tome, a FIFA mu za to kasnije dala fer-plej nagradu.
Svoju fudbalsku karijeru Di Kanio je završio u nižerazrednoj Ćisko Romi 2006. godine.
Po završetku karijere 2008. uplivao je u trenerske vode, a prvu priliku je dobio u engleskom četvrtoligašu Svindon Taunu.
I tu se videlo koliko je Paolo strastven. Naparavio je rezultat sa ovim timom, uveo ga u treću ligu, ali je Svindon brzo zapao u finansijske probleme. Opet, Di Kanio mu nije okrenuo leđa, davao je novac iz svog džepa kako bi se zadržali najbolji igrači, ali je posle prodaje iza leđa najboljeg fudbalera Meta Filipsa, Paolo odustao i podneo ostavku. I u Svindonu je dolazila do izražaja njegova nezgodna narav. Znao je da davi napadača Svindona Leona Klarka, ali je znao i da uzme lopatu u ruke i da sa 200 dobrovoljaca čisti sneg sa terena kako bi se utakmica odigrala.
Nakon Svindona, oprobao se i u Premijer ligi na klupi Sanderlenda. Od starta je bio trn u oku lokalcima sa severa Engleske zbog ranijih istupa o fašizmu, pa je dobio otkaz posle samo 12 utakmica, jer su igrači tvrdili da ih maltretira i vređa. Di Kanio je tvrdio da je shodno novim metodama treninga želeo da natera svoje igrače da promene svoje navike kako bi postal ratnici na terenu. Zato im je zabranio konzumiranje piva, kobasica, pasulja i drugih namirnica koje je smatrao štetnim. Ipak, ovaj metod nije naišao na razumevanje ni igrača ni uprave kluba.
Danas je ponovo aktuelna priča o novom treneru Lacija, a mnogi kao idealnog kandidata za ovu ulogu vide upravo Paola Di Kanija. Nema sumnje da će mu svi Lacijali pružiti potpunu podršku u slučaju da baš on bude šef stručnog štaba nebeskoplavih iz Rima, kao što nema sumnje ni da će on kao živa legenda i jedan od najvatrenijih pristalica ovog kluba dati sve od sebe da Laciju povrati staru slavu. Ipak, vreme koje dolazi će pokazati da li će Di Kanio dobiti još jednu priliku da predvodi voljeni Lacio. Doduše, ovoga puta kao trener…
