Vrlo je komplikovano i često nepoželjno ulaziti u večite filozofske rasprave o tome šta će se dešavati u budućnosti. Svako voli da iskaže mišljenje o tome, ali kraj je uglavnom vrlo predvidljiv. Verovatno zato što smo svi podvrgnuti potpuno istom kulturnom i medijskom tretmanu mozga. Postoje male varijacije, ali uglavnom su mišljenja slična. Pritom nema šanse da sa sigurnošću znamo ishod jer se sutra može pojaviti faktor koji će postaviti potpuno nova pravila igre. Istinski navijam za psihokinezu.
Međutim, zamislite situaciju da za hiljadu godina stvarno nastupi neka kataklizma, prežive samo Bušmani i polako se nasele svuda po svetu. Šta se dešava? Bušmani će svakako da žive, ali postoje razna nasleđa sveta koja smo mi stvorili i voleli bismo da prenesemo poruku o njima. Ne moramo da sačuvamo i dela Jelene Bačić-Alimpić, ali odgovorno je od nas obavestiti buduće stanovnike o opasnostima koje smo ostavili. Kako bi recimo nekoga obavestili o tome da se da radioaktivni otpad nalazi u zemlji?
Možda za tim neće biti potrebe, nikad se ne zna. Ako se za deset hiljada godina ništa kataklizmično ne desi, sve je super. Vrlo verovatno ćemo se i snabdevati energijom iz reaktora. Ako to ne bude slučaj, trebalo bi porazmisliti o tome kako preneti poruku da postoji radioaktivni otpad i da je u zemlji. Svakako, on ima određene fizičke i hemijske barijere da ne ometa okolinu, ali sve ima svoj vek trajanja. Sem toga, moguće je i da neko u budućnosti samo dođe u dodir sa opasnom materijom, a ni ne zna o čemu se radi i nastane kuršlus. Radioaktivni otpad se svakako reciklira, ali ipak će značajne količine ostati da se talože hiljadama godina.
Kako bi se prenela poruka, to mora biti nešto razumljivo svim ljudima. To bi značilo da bilo koji jezik ne dolazi u obzir. Živa stvar koja je u stanju stalnog menjanja nije baš pouzdana za ovakav poduhvat. Što se tiče znakovnog pisma, ono uvek može biti pogrešno protumačeno. Može se desiti slična stvar kao sa hijeroglifima – brojne teškoće u tumačenju.
Opet, naše asocijacije na radioaktivni otpad ne dolaze u obzir. Proizvodimo ga preko 70 godina, verovatno smo sastavili neke posebne asocijacije u vezi sa njim, koje bi možda bile u stanju da daleka pokolenja upozore na pravi način. Niko ne garantuje da će se ovaj oblik proizvodnje energije zadržati u narednim milenijumima. U krajnjem slučaju, to bi trebalo da bude neka karakteristična asocijacija na opasnost koja je karakteristična za sve civilizacije i ljude dosad. Mada bi bilo lepo na neki način preneti kompletnu informaciju o otpadu.
U krajnjem slučaju, za ovim možda i neće biti potrebe. Prethodnih šest dana obeležila je vrlo lepa vest. Naučnici su pronašli način da se radioaktivni otpad pretvori u dijamantske baterije. One se naravno mogu praviti samo od radioaktivnog ugljenika. Ko zna, kako tehnologija napreduje, možda će i ostali radioaktini elementi naći korisnu primenu.
