Pupin je, uz Nikolu Teslu i Milutina Miilankovića, najveći srpski naučnik 20. veka. On je nesumnjivo i jedan od najvećih naučnika ikada. Da li smo svesni njegove veličine?

SKROMNO ALI PONOSITO POREKLO

Mihailo Pupin je svima olakšao predstavljanje svoga životnoga puta. Naslov njegove knjige najbolje i najsadržajnije ukazuje njegov naučni i ljudski put. On je pošao od pašnjaka a došao do mesta najviših naučnih krugova. Pupin je postao „Majkl”, ali nikad nije zaboravio svoje poreklo.

Pupin je bio iz vrlo skromne porodice, i malog mesta. Rodio se u Idvoru, malom banatskom selu, 1854. godine, od majke Olimpijade i oca Konstantina. Pupin je školu započeo u svom rodnom mestu, a potom u Pančevu. Njegova se pamet već tada primećivala. Uskoro dobija stipendiju i školovanje nastavlja u Pragu. Otac mu 1874. godine umire. Otuda, opterećen finansijskim poteškoćama, odlučuje da svoje školovanje u Pragu okonča, i nastavi ga u Americi.

Dokumenta i zapisi o Pupinu ukazuju da ga je njegova majka, iako nepismena, uvek podržavala i prepoznavala njegov potencijal. Hrabrila ga je da nastavi svoj put verujući da će postati veliki. I njeno uverenje se vrlo brzo i obistinilo.

TRNOVIT PUT DO VRHA

Kada čovek čita o tome šta je sve Pupin za života postigao, dođe mu samo da se postidi. Njegova biografija toliko je impresivna da je teško pobrojati makar deo njegovih dostignuća. Pupin je bio predavač čak 18 univerziteta! Na čuvenom i prestižnom Univezitetu u Kolumbiji bio je redovni predavač 40 godina.

Zabeležio je 344 patenta, među kojima su čuveni Pupinovi kalemovi, kojim su rešeni problemi oko povećanja dometa telefonskih linija. Sam Pupin govorio je da su žice i kablovi suvišni i da ćemo vrlo uskoro svi komunicirati bežičnom linijom. Mnogo decenija udaljen od nas, Pupin je predvideo mobilne telefone bez kojih ne možemo da živimo. I njegova druga otkrića mnogobrojna su i značajna.

Ipak, Pupin do prestižne pozicije nije došao lako. U Americi je započeo kao i svaki drugi migrant, radeći teške fizičke poslove. Do pozicije uvaženog i poštovanog naučnika došao je vrednim radom i trudom. Od večernje škole, učenja engleskog, grčkog i latinskog jezika, preko stipendija, postepenog isticanja i dokazivanja, došao je do toga da stoji rame uz rame sa najvećim naučnicima toga vremena. Svoje školovanje započinje na Univerzitetu u Kolumbiji, a nastavlja ga na Kembridžu i Berlinu. Od tada pa do kraja života, Pupin je samo dokazivao svoju genijalnost i važnost.

NAGRADE I POČASTI

Kao što njegova profesorska karijera zvuči impresivno, tako i njegove nagrade i počasne naučne titule podjednako izazivaju divljenje. Pupin je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti (tada Srpske kraljevske akademije). Uz to, bio je član Francuske akademije nauka, predsednik Njujorške akademije, Američkog društva za unapređenje nauke itd.

Pupin je, iako orijentisan prvenstveno na prirodne nauke, kao svaki veliki um, bio svestran. Za svoje autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka” dobio je Pulicerovu nagradu. Predsednik Harding mu je dao zahvalnicu za njegova istraživanja na polju tehnike otkrivanja podmornica i telekomunikacije između aviona. Ova istraživanja su, naime, mnogo pomogla američkoj vojsci tokom I svetskog rata.

Isto tako, istorijski događaj podizanja srpske zastave, koja se vijorila iznad Bele kuće u Americi, čime je predsednik Vilson iskazao zahvlanost srpskom narodu za njegova zalaganja u I svetskom ratu, zasluga je i Pupinova. On je, bio počasni konzul Kraljevine Srbije od 1912. do 1920. godine. Njegova zalaganja i prijateljstvo za Vilsonom doprinela su uviđanju srpske žrtve i velike borbe tokom godina rata.

VELIKI SRBIN

Možda najveća nepravda koja se prema Pupinu vrši proističe iz nedovoljne zahvalnosti prema njegovom delu kao čoveka i Srbina. Kao i za sve drugo čega se dotakao, tako je i broj njegovih dobročinstava, pomoći i ustupaka našoj zemlji mnogobrojan. Mi ćemo izdvojiti tek nekoliko.

Pupin je, za početak, doprineo osnivanju Srpskog društva za pomoć deci. To je društvo bilo zaduženo za skupljanje odeće i lekova, kao i za obezbeđivanje domova za decu koja su tokom rata ostala siročad. Težio je na različite načine da u teškim ratnom i međuratnom dobu pomogne očuvanje našeg kulturnog i nacionalnog identiteta. Osnovao je Savez sjedinjeninh Srba – Sloga, zadužen da okupi i pomogne Srbe u dijaspori. Učestovavao je u organizaciji Kola srpskih sestara koje su, tokom rata naročito, sakupljale novac za srpski Crveni krst.

Pored finansijske, koristio je i svoju naučnu stabilnost i svoje ime. Posle rata 1919. godine tokom pregovora u Parizu, založio se da teritorija Banata ostane u sastavu Srbije, i ne pripadne Rumuniji. Uvek se, čak i tada, sećao svoga porekla i rodnoga Idvora.

PUPIN NEMA SVOJ SPOMENIK U BEOGRADU?

Činjenica koja nas je zaprepastila i inspirisala ovaj tekst jeste da Pupin, veliki naučnik, čiju smo biografiju tek površno, ovlaš prikazali, jer bi za sve drugo trebale desetine tekstova, nema svoj spomenik u Beogradu. On postoji u Novom Sadu, Ljubljani, čak i malom mestu Vevčani u Makedoniiji. U prestonici naše zemlje on je, međutim, izostao.

Njegovo večito podsećanje na srspko poreklo toliko je bilo veliko da je svome imenu dodao prezime „Idvorski”. Sa njim je, 1935. godine i sahranjen. Pupin, koji je jedan od, sa pravom možemo reči, stvaralaca ovog našeg modernog veka, veliki borac za srpski nacionalni identitet i kulturu, ostao je bez makar takvog vida iskazivanja poštovanja i divljenja.

Nadamo se, ipak, da će se to u budućnosti promeniti. Ovaj veliki čovek to je zaista zaslužio.

Ukoliko želite da se uputite u biografiju još jednog značajnog srpskog uma, kliknite ovde(Jovan Skerlić)

Bojana Vukojičić

🖊️ Bojana Vukojičić

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu

Preporučujemo: