Jovan Skerlić je ime dobro poznato svakome ko je iole pazio na časovima književnosti. Čovek koji je ocrnio Disa i Pandurovića, uglavnom se tako pamti, zar ne? Ipak, Skerlić je mnogo veći od onoga što čas od 45 minuta može da o njemu kaže.

KAKO GA PAMTIMO?

Ne mogu a da se ne otrgnem misli da se u svesti mladog čoveka koji prvi put o njemu čita ili uči misao o Skerliću obrazuje pomalo ili čak vrlo negativno. Iako se o njemu svašta ima da kaže, namerno ili nenamerno, o Skerliću se stvara slika kao o jednom vrlo subjektivno orijentisanom i nadobudnom kritičaru. Zašto?

Otuda što je rad jednog Sime Pandurovića nazvao „jednom književnom zarazom”, a velikog Disa sveo pod „lažni modernizam u srpskoj književnosti”. I ljutnja zbog toga, naročito ako volite i shvatate vrednost ove dvojice pesnika, naročito Disa, vrlo je opravdana.

 Ali zašto je to Jovan Skerlić činio, i zašto je njegovo delo i uzrok njegovom ponašanju bitan?

KO JE JOVAN SKERLIĆ?

Pre nego što odgovorimo na to pitanje, valja se osvrnuti, makar kratko, na Skerlićevu biografiju i bogati rad. Ono što vrlo često profesori zaborave da o njemu spomenu, jeste da je Jovan Skerlić bio vrlo kratkog životnog veka. Živeo je samo 37 godina, od 1877. do 1914. godine. Za to kratko vreme koliko je hodao beogradskim ulicama, stigao je da završi osnovnu, potom srednju školu, i da svoje obrazovanje nastavi u Parizu i Lozani, posvetivši se francuskom jeziku i književnoj kritici.

Učenik Bogdana Popovića, Skerlić se uglavnom navodi kao sledbenik pozitivističke kritike. Neverovatno zvuči da je za vrlo kratko vreme dao vrlo bogatu sliku naše književne stvarnosti, i  da je ona stala u čak 14 knjiga. Možda najznačajniji deo njegovog opusa nalazi se u ciklusu književnih eseja i studija pod nazivom „Pisci i knjige” (koja se, inače, prostire u čak šest knjiga!). A tu su u i jednako vredne monografije „Istorija srpske književnosti”, „Omladina i njena književnost”  mnoga druga bitns dela.

VIŠE OD KNJIŽEVNOG KRITIČARA

Ono što Skerlića kao kritičara izdvaja, i zbog čega treba razumeti njegovu vrlo oštru (mada nepravednu) kritiku velikih pisaca poput Isidore Sekulić, ili ranije pomenutih Disa i Pandurovića, jeste to što je on shvatao ulogu književnosti.

Jovan Skerlić nije bio samo književni kritičar. Period s kraja 19. i početka 20. veka specifičan je u celom svetu, a naročito kod nas. Od ovog novog, velikog 20. veka svašta se očekivalo. Promene i otkrića u različitim naukama donosili su vrtoglavom brzinom i drugačiju sliku sveta, i neminovno menjali svakodnevicu.

I od jedne Srbije, koja je u to vreme rađala mnoge velike intelektualce, koji su velikim slovima upisani u istoriju naše zemlje, mnogo se očekivalo. U njih su ulagane nade da će doneti promene u naš sistem i društvo, i dići zemlju u rang prave evropske države 20. veka. Skerlić, koji je bio i politički angažovan, i socijalistički orijentisan, vrlo je shvatao koliko je uloga mladog čoveka i njegovog delovanja u promenama bitna.

MLADI I KNJIŽEVNOST

Jovan Skerlić je shvatao da je književnost krucijalna u svim tim promenama. Ona je bila ta koja oblikuje, vaspitava i gradi čoveka. Mi, hteli – ne hteli, postajemo ono što čitamo. To je ono što je jedan dobar književni kritičar razumeo, i što mora razumeti, kada književnom delu pristupa.

Samim tim stavom, on je odao veliku počast ovoj umetnosti. Imajući to u vidu, sasvim jasno postaje zašto mu je bilo bitno da književnost bude „zdrava”. Ona je bila ta koja je morala iznedriti ili pojačati pozitivnu, optimističku misao kod mladog čoveka da može da dela i menja svoje društvo. Da može da voli i ceni svoju zemlju i narod. Da ne sme da se rukovodi negativnim mislima i dozvoli pesimizmu da ga obori.

Jovan Skerlić, dakle, nije gledao knjigu i književnost samo sa čisto njene estetske strane, već je shvatao da ona mora imati i svrhu – dulce et utile, kako to kaže veliki pesnik Horacije.

GDE SU SKERLIĆI DANAS?

Iako je, da najblaže kažemo, vrlo negativno okarakterisao velike pisce naše književnosti, na neki čudan način to im je i velika pohvala. Da nije prepoznao veliki potencijal Disove ili Isidorine pisane reči, ne bi se toliko žučno trudio da njihov rad predstavi kao loš jednim delom. Jovan Skerlić je morao stati na put jednoj modernosti u kojoj čovek nije video taj optimizam i društvenu korisnost, koji je gledao širu i dublju sliku koja je nadmašivala književnost koja će biti „dulce et utile”.

Da li zbog toga treba obezvređivati Skerlićev obiman književnokritički rad? Ne. Zato što je, kao što spomenusmo, on iznad svega shvatao pokretačku snagu književnosti. A toga, čini nam se, danas nema.

U ovom veku piše ko kako hoće. Piše se svašta, i čita se svašta. I ako i postoje kritičari, vrlo su tihi i ne čuju se. A nije sve što se piše književnost, ni sve što nam dođe pod ruku umetničko delo. Valja vratiti Skerliće koji će biti dovoljno hrabri da kažu da je jedan Andrić ipak zaslužio više nego da mu se knjige u knjižarama nađu pored imena koja su samo stvar trenutne popularnosti. 

Pa makar po cenu da ih istorija zapamti i pomalo kao „negativce”.

Bojana Vukojičić

🖊️ Bojana Vukojičić

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu