Šta je to “Pet stadijuma tuge”?
Model „Kuber-Ross“, poznatiji kao Pet stadijuma ili faza tugovanja je teorija koju je predstavila Elizabet Kubler-Ros u svojoj knjizi „O smrti i umiranju“. Naime, radi se o teoriji da uprkos tome što je tuga individualna stvar, postoje ipak neke univerzalne pojave i da ljudi na slične načine doživljavaju patnju.
Olga, kao protagonistkinja i narator romana “Dani napuštenosti” Elene Ferante , prolazi kroz svih pet faza , redom, ilustrujući nam svaku. Ljudi obično nisu toliko konzistentni te će neko sasvim preskočiti jednu fazu a neko drugi doživeti više faza odjednom. Naracija je linearna i kroz delom ispovedni ton delom tok svesti nam daje utisak intimne povezanosti sa njom. Čitanje ove knjige bih opisala kao grozničavo, ili koristeći se klišeima – čita se Napomenula bih takođe da ne mislim da postoji “ispravan” način tugovanja, bilo zbog gubitka voljene osobe koja nas napušta ili smrti najbližih ljudi. Svako ima prava da bude tužan na svoj način.
Ko je Olga?
Olga je udata žena, majka dvoje dece i neostvarena kao spisateljica. Često spominje taj svoj san kroz žaljenje, čas pravdajući, čas optužujući sebe (i druge) za neuspehe. Olgu jednog popodneva muž obaveštava o svom odlasku. Njegov odlazak i zaljubljivanje u dosta mlađu devojku pokreću urušavanje Olginog psihičkog zdravlja. Identifikujući svoje ’Ja’ sa svojim bračnim životom, zapada u zamku idealizovanja braka i spajanja sa jednom osobom. Time ona propušta da izgradi svoj lični život kao nezavisan.
Mi postajemo ono što biramo da vrednujemo. Osoba koja vrednuje brak iznad svega zavisi od toga da će i ta druga osoba ostati privržena istom idealu. Tačka pucanja je uvek izvesna. Gubeći njega ona gubi i značajan deo sebe, ostajući samo s nekoherentnim delovima sopstvene ličnosti. Primorana da im da novi smisao i nove vrednosti.
Pet Stadijuma tuge:
Prvi stadijum – Poricanje:
Tokom prvog stadijuma, Olga odbija da poveruje da je njen muž zaista otišao. Spominje prethodni slučaj kada ju je ostavio dok su još bili mladi, pa se vratio uz objašnjenje da se radilo samo o ’nervnoj rastrojenosti’. Devojka u koju se on zaljubio je međutim bila prisutna u njihovim životima i mnogo ranije. Moglo bi se reći da je ta faza poricanja za nju ipak počela i pre nego što je on zaista otišao, jer ih je videla zajedno i ranije. Umesto da o tome rasprave, ona se zadovoljila time da veruje u neka njegova površna objašnjenja. Pritom potiskujući glas razuma koji je upozorava na probleme.
Drugi stadijum – Bes:
Nakon početnog shvatanja da se sve to ipak dešava i da se on neće vratiti, nastupa bes. Nakon što ih je videla zajedno, lepe i srećne, nju bes zaslepljuje do te mere da postaje nasilna. Napada muža, a njoj pokušava da skine minđuše sa ušiju. (Minđuše su značajne kao metafora srušenih tradicija i vrednosti. Prvenstveno su pripadale njoj kao porodično nasleđe njenog muža, da bi ih potom on nakon rastajanja ukrao i poklonio ljubavnici).Takođe se iskaljuje nad psom, koji je bio prvenstveno pas njenog muža. Odjednom joj deluje kao nekakva besna zver, međutim uspeva da se primiri kasnije uvidevši pokunjenost u psećim očima. Dok neko prolazi kroz ovaj stadijum, može o sebi otkriti stvari koje do tada nije znao, aspekte ličnosti koji bi ga ranije zapanjili. Na primer, Olga koja je uvek bila pristojna i elokventna dama pribegava kočijaškom jeziku i batinama. Smatram da treba sebi dozvoliti da se ispoljimo i kao zver, da bismo uspostavili kontrolu nad sobom.
Treći stadijum – Cenkanje:
U ovoj fazi, Olga pribegava klasičnom obrascu razmišljanja-šta bi bilo kad bi bilo. Razmišlja o tome kako je sve potpuna slučajnost – mogla se isto tako u bilo koga drugog zaljubiti u mladosti. Nekoga kome bi isto tako pripisivala određena svojstva. Pokušava da mu oduzme značaj kao pojedincu. Ovde nam govori kao da ljubav ni ne može postojati, već je sve samo životinjska potreba muškarca i ženska iluzija. Takvo razmišljanje bi opravdalo njegov odlazak – jer onda nije ni bilo drugog izbora. Mislim da nam je svima poznata potreba da generalizujemo sopstvenu tugu služeći se opštim mestima poput izjave “Ma, svi su oni isti”.
Četvrti stadijum – Depresija:
Njen odnos prema deci postaje rezigniran. Neosetljiva je prema bolesti sina, iako postoji deo nje koji je lucidan te je s vremena na vreme vraća u ’realnost’ podsećajući je da ima odgovornosti. Postaje rasejana. Granice između umišljenog i stvarnog se mute te zaboravlja na osnovne stvari kao što su –da li sam isključila ringlu? Jedan od pokazatelja depresije je zapuštanje. Prestanak brige o životnom prostoru i o higijeni. Ljudi pogrešno nekad opisuju svoje raspoloženje kao ’depresivno’ kada su tužni zbog nečega, međutim depresija je odsustvo emocija. Osećaj praznine i besmisla. Ovaj stadijum se opisuje i kao najteži, što možemo i videti na Olginom primeru.
Peti stadijum – Prihvatanje:
Tokom zadnjeg stadijuma, nakon što je uspela da preživi najgoru krizu, uz pomoć ćerke, Olga uspeva lagano da se vraća u normalan tok stvarnosti. Bitno je napomenuti značaj drugih ljudi u savladavanju tuge. Da njena ćerka Ilarija nije bila tu da je bocne nožem svaki put kad primeti da je ’rasejana’ i da ne reaguje na povike, pitanje je kako bi se ta krizna situacija završila. Što se bračne situacije tiće, na svoju rivalku više ne gleda kao na ’rivalku’ sa kojom treba da se poredi. Muža ne veliča , već naprotiv počinje da uviđa strane njegove ličnosti koje joj do tada nisu bile poznate. On joj opet postaje ružniji, deblji, pogureniji a nju skoro pa sažaljeva.
Elena Ferante nam ni ovaj put ne pruža nikakav bajkoviti srećan kraj. Međutim ipak nam daje osećaj autentičnog doživljaja. Uprkos tome, ne izaziva uopšte osećaj poraza ili melanholične patetike, već naprotiv pruža smisao i vrednost svim onim ’lošim’ emocijama koje su neophodan deo življenja. Svi dobro znamo da potiskivanje može imati samo loš ishod kasnije. Takođe znamo da problemi nikad ne nestaju sami od sebe, već je neophodno nekad proći kroz te faze, dotaknuti dno, da bismo uopšte bili sposobni da nazremo razrešenje.
