Perfekcionizam krije opasnosti kojih nismo svesni.
Da li se često osećate kao da vam je potrebno da budete savršeni da biste bili zadovoljni? Da li je za vas prihvatanje sopstvenih i tuđih mana ili neuspeha nemoguće? Da li se osećate kao da stvari moraju da budu savršene da biste bili srećni, a ništa što ste ikada uradili nije dovoljno dobro? Ako ste odgovorili potvrdno na jedno ili sva ova pitanja, vi ste perfekcionista.
Zašto perfekcionizam zapravo nije dobar?
Verovatno se pitate: “Šta je tako loše u perfekcionizmu?”Pre svega, nemoguće je biti savršen. Niko nije savršen. Kada se uvek trudite da budete savršeni i doživljavate neuspehe, izloženi ste riziku da upadnete u čitav niz problema, počevši od depresije, preko anksioznosti pa sve do poremećaja u ishrani. Odnosi sa drugima propadaju kada očekujete da vaši partneri budu savršeni, vaša karijera ili novi uzbudljivi hobi nikada neće napredovati ukoliko očekujete da ćete uvek uspjeti, a život će vas uvek razočarati. Takođe, tako propuštate priliku da učite iz svojih grešaka.
Nerealna očekivanja čine jezgro perfekcionizma. Kada su naša očekivanja neispunjena, osećamo se ljuto. To važi i za velika i mala očekivanja. Na primer, planirate savršen dan i onda otkrijete da ne možete da dobijete sto u svom omiljenom restoranu, i odjednom sve pada u vodu i vaš savršeni dan je uništen. Možda je najbolje da se samo vratite u krevet.
U odnosima, neispunjena očekivanja poprimaju različite oblike, od kojih su mnogi nerealni. Na primer, možete očekivati da vaš partner zna šta vam je potrebno, a da ne morate da mu kažete. Ili možete očekivati da vaše dete tinejdžer sklapa sporazume i da ih se pridržava. Ali, ljudi tako ne funkcionišu. Vaš partner ne može da čita vaše misli, a tinejdžeri uglavnom misle na još desetak drugih stvari pa zaboravljaju dogovore s roditeljima.
Sve ovo govori o tome koliko perfekcionizam unazađuje mnoge aspekte naših života.
Kakvi su perfekcionisti?
Perfekcionisti smatraju da moraju biti savršeni; kada nisu, oni se naljute. Oni takođe očekuju da drugi ljudi budu savršeni – i onda se takođe naljute ili su nestrpljivi kada se drugi pokažu nesavršenim.
Perfekcionizam dovodi ljude do nerealnih ciljeva i očekivanja, ali i do odugovlačenja. Na primer, „volela bih da napišem roman“ je fantastičan cilj, dok je „Moram da završim roman do kraja godine“ cilj perfekcionista. Ovo očekivanje je toliko visoko, i u slučaju da se cilj ne ispuni, osoba sebe doživljava kao automatski neuspeh. To dovodi do depresije, anksioznosti, samo-prezira i drugih problema. Perfekcionizam takođe može dovesti do odugovlačenja. Kada osećate da morate biti savršeni a bojite se da niste, nećete početi s projektima za koje ste uplašeni da možda neće uspeti.
Perfekcionizam se često prenosi sa roditelja na decu. Ako roditelji zahtevaju isključivo petice i zanemaruju sav naporan rad koji je dete uložilo da bi dobilo četvorku, ono može da počne da misli da nema smisla da se uopšte trudi jer sve što uradi nije dovoljno dobro. Ili, ako roditelji zahtevaju petice a dete ih dobija zato što mu škola ne predstavlja problem, ono može da počne da misli da će mu sve u životu biti lako. Kada naiđe na neku izazovnu situaciju, neće umeti da se nosi s njom i osećaće se bespomoćno.
Kada ste hiper-fokusirani da sve uradite ispravno i osuđujete sebe kada ne ispadne tako, propuštate mudrost koja proističe iz preispitivanja sopstvenih grešaka. Perfekcionisti često upadaju u agoniju zbog svojih grešaka i dopuštaju da ih njihove greške definišu. Ali greške su dobre! Ako nikada nismo napravili greške, nikada nećemo učiti. Kada prihvatite da ste nesavršeni, možete se odvojiti od emocionalnog uznemirenja prouzrokovanog preispitivanjem svake greške. Umesto toga, možete ispitati svoje greške i naučiti važne lekcije koje one nude.
Suprotnost perfekcionizma je samo-opraštanje
Da biste oprostili sebi, morate se osloboditi perfekcionizma i usvojiti drugačiji pogled i uverenje o sebi – da je život prilika za učenje, a istinsko savršenstvo leži u tome da uvek radite na poboljšanju sebe – ne izbegavajući greške. Ne postoji takva stvar kao što je savršenstvo, ali još uvek možete tražiti izvrsnost. Kada težite savršenstvu, sve što ćete videti su mane.
Mržnja prema sebi i kritikovanje sebe zbog toga što niste savršeni ne može vam pomoći. Ako se ne pozabavite svojim osećanjima i ne usvojite samo-oproštaj kao praksu, ostaćete zarobljeni u svom besu, stidu, krivici, tuzi i drugim negativnim emocijama. Samo-opraštanje je sredstvo ne samo za ljutnju već i za sve neugodne osećaje.
Prelazak iz perfekcionizma u razmišljanje o samo-opraštanju može zahtevati i neke promene u načinu života. Kada ste frustrirani u odnosima sa svojim partnerom, detetom ili prijateljem zbog toga što su prekršili obećanja ili nisu ispunili sve vaše potrebe, morate se setiti da su nesavršeni, baš kao i vi, i to je u redu. Dok praktikujete samo-opraštanje, vežbajte i da oprostitie drugima.
Šta mislite o promeni koju možete da uradite sa samo nekoliko klikova miša? Društveni mediji čine da je neverovatno lako da se poredite sa drugima, a kada to uradite, verovatno ćete se osećati kao da niste dovoljno dobri. Ako nije dovoljno da se podsetite da su sve te slike koje vidite sa letovanja i odmora samo delić istine i da ne otkrivaju istinu o tuđim životima, razmislite o brisanju vašeg naloga ili makar o tome da napravite pauzu.
Jedina osoba sa kojom treba da se uporedite jeste ona koja ste bili juče i ona koja biste želeli da budete sutra.
Preuzeto sa https://www.psychologytoday.com
