Multipla skleroza(MS) je bolest centralnog nervnog sistema. Tom prilikom dolazi do prekida protoka informacija u mozgu i između mozga i tela. Simptomi se kreću od utrnulosti i peckanja do salepila i nepokretnosti. Da, to je ona bolest koja se dešava „tamo nekom“..Ali, ne..desila se meni. Sasvim neočekivano, iznenada, na početku uživanja u životu. Taman kad su ti sve kockice složene, reklo bi se. Brak, dete i posao. Neka nevidljiva sila se pobrine da ti ne bude toliko udobno. Onda nastupa neiscrpnaborba, u fizičkom, ali još više u psihičkom smislu.

Poražavajuće saznanje

Sećam se dana kada mi je doktor (preko telefona,kao da se radi o upali pluća) saopštio dijagnozu. Multipla skleroza. Koliko sam samo plakala, vrištala, urlikala. Očaj, bol, bes, ljutnja. Bila sam ljuta na sve. Na sebe, na svoje bližnje, na doktora, na Boga. 

Postavljala sam iznova iiznova pitanje: „Zašto baš ja?“

Čitav svet mi se srušio u trenutku. Jer, saznanje da imaš neizlečivu bolest je poražavajuće. Prisutan je i strah od budućnosti. Svaki novi dan nosi i neizvesnost. Kakve će biti moje mogućnosti, kako ću oko sebe i svoje dece? Kako ću sve ono što sam planirala? 

I, šta sad?

Da li otvoreno pričati oproblemu ili ćutati? Odlučila sam da se ne krijem. Nisam uradila ništa loše. Desilo se, meni. Ako ljudi znaju koji je moj problem, možda mi neko i pomogne. Ipak, najviše sam se oslanjala i verovala sebi samoj. Nešto što me je uvek vuklo napred je: “ Ne odustaj!“ Ćerka mi je rekla: „Neka tvoje poslednje odustajanje bude od odustajanja.“ I tako…dan za danom. Neprekidna borba.

Ponekad je potrebno da se samo dobro isplačeš. Jako, gušiti se u suzama. Noć je idealna za to. Onda, kad ostaneš sam sa sobom, sa svojim strahovima i patnjom. Sa svojim demonima. Čudne stvari mi padaju na pamet. Pomišlja čovek tada i na samoubistvo kao da je to jedini put za izlaz. 

A onda..

Onda se setim svoje decei svojih roditelja. Znam da me oni bezrezervno vole. Setim se koliko bi oni bili tužni da mi se tako nešto desi, pa prestanem da mislim o tome. I opet plačem. Suze su lek duši koja se topi. Na taj način prošistim svoju dušu i ugušim nemire. 

Preko dana ti bude potreban neko ko će te pratiti i podržavati. Neko ko će razumeti. Ali…uglavnom oni na koje najviše računaš ti okrenu leđa. Tiho i iznenada, bez objašnjenja. Ne znam da li su strah i kukavičluk u pitanju. Ali, činjenica je da si prepušten sebi. Nastavljaš sam da se boriš i grizeš. Da se ne predaješ. 

Mnogo je ružnih stvari koje donosi MS donosi sa sobom. Nemoć, zavisnost od drugih, sputanost..Osećaj poniženosti. Poniženost je i najbolja reč za opis ove bolesti. Na licu osmeh, a unutra se raspadaš. I, najteže pitanje je ono najjednostavnije: „Kako si?“..Kažem: „Dobro sam.“

Nije sve tako crno

Međutim, tu su i dobre stvari. Uvek sam dostupna za svoju decu. Ne mogu da šetam sa njima i da trčim, ali mogu da saslušam, posavetujem, zagrlim i poljubim. Lažni prijatelji su otišli. Pojavili su se neki novi, iskreni. Neočekivano, kao što su stari otišli, dolaze ljudi koji hoće da ti pomognu ne očekujući ništa za uzvrat. 

Viđam ljude do kojih mi je stalo i kojima je stalo do mene. Konačno imam vremena da čitam, slušam muziku i gledam filmove, serije. Dan od 24h mi je kratak. Radujem se svakom novom danu. Jer, život je ipak lep, zar ne?

Autor: Danijela Veljović

 

Maša Kočović

🖊️ Maša Kočović

Voli ljude i situacije. U stalnom traganju za odgovorima.

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu

Preporučujemo: