Milan Rakić, veliki srpski pesnik, tvorac jedne od najlepših srpskih ljubavnih pesama, onaj koji je izrekao „o, sklopi usne, ne govori, ćuti …”, čije smo stihove svi u školi učili napamet, ipak je nešto malo više od toga.
Biografski podaci o Milanu Rakiću
Možda najveće ogrešenje o nekog umetnika čini se kada mu se rad ospori i zaboravi. Ali je isto toliko pogrešno stavljati velike umetnike u kalupe i stereotipizirati ih. Milan Rakić je u njegovoj verovatno najpoznatijoj pesmi „Iskrena pesma” doživeo baš to.
Iako nam se čini da o pesnicima kao što su Rakić i Dučić znamo sve što bi imalo da se zna, to nije baš tako. Biografski podaci rekli bi da je Rakić od rođenja bio predodređen da postane učen čovek i uvažen član srpskog društva. Rođen je u Beogradu 30. septembra 1876. godine. Otac, Dimitrije Rakić, bio je ministar finansija, a majka Ana bila je ćerka tadašnjeg ministra finansija, Milana Đ. Milićevića. U rodnom Beogradu završio je osnovnu školu i gimnaziju, a pravni fakultet upisuje i završava u Parizu. Po povratku u Srbiju, oženio se Milicom Kovačević, kćerkom Ljubomira Kovačevića, srpskog istoričara i političara. Poslovno se najviše bavio diplomatijom. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (preteče SANU). Umire u Zagrebu, 30. juna 1938. godine.
Iako ovi faktografski podaci ukazuju na ključne segmente Rakićevog života, njihova šturost ne pokazuje kakav je Rakić zaista bio, ni kao čovek, ni kao pesnik. Ko je zaista bio tvorac jednih od najlepših jedanaesteraca i dvanaesteraca ispevanih na srpskom jeziku?
Dučić o Rakiću
O Rakiću je i kao pesniku i kao bliskom prijatelju pisao drugi veliki srpski pesnik, Jovan Dučić. Evo kako je u “Mojim saputnicima” opisao Rakića kao čoveka:
„Tih dana sam verovatno upoznao prvi put mog druga Rakića. On mi je sprva izgledao u svemu sličan drugim zemljacima sa kojima sam se već sretao, otmenim drugovima, uostalom, kakva je bila cela ondašnja srpska studentska generacija u Parizu. Ako ga nisam naročito zapamtio isti čas, to je zato što Rakić još nije bio pesnik. Znao sam ga najpre po očima izvanredno toplim i osmehnutim, i usnama koje su bile stalno u osmehu punom duševnosti. Nešto čisto, istinski mladićko, blagorodno, ni najmanje blazirano izbijalo je iz svega što je od njega dolazilo.
[…]Ja sam se uvek osećao čovekom sa Juga prema Rakiću iz Beograda — jedne pomešane sredine koju sam ja teže osećao. Ali sam zato naročito uživao u Rakićevom odvajanju od celine, od opštosti, od poretka. On je i kao Beograđanin poznavao u njemu samo svoje školske drugove. Izbegavao je skrupulozno sve nove susrete. To je bio čovek koji je najmanje dopustio da bude dosađivan. Nikad nije bio u šetnji ulicom koju je uvek pretrčavao. Znam trojicu naših uglednih pisaca koje je izbegavao dugo dok se nije morao s njima sudariti da ih zatim lično upozna. Ali nikad nije podneo njihovu opsadu ni njihovu srdačnost. Makar i najljubazniji čovek na svetu, Rakić je bio stvarno jedan veliki samotnik. Činilo mi se da nikog šešir nije toliko pokrivao, ni kaput toliko zakopčavao. Ceo svet je za Rakića govorio da je najfiniji čovek, ali ga niko nije imao u rukama.”
Rakić – veliki pesnik
Iza Beograđanina, diplomate, učenog čoveka, iza staleža, bio je jedan stidljiv čovek, povučen. Verovatno je ono najličnije o sebi ostavio upravo u nevelikom broju svojih pesama, u kojima ima mnogo više refleksije nego što to zaista hoćemo da vidimo.
Iskrena pesma je možda baš izrazila ono što je Rakić odista i bio. I njegovi ljubavni stihovi „O, sklopi usne, ne govori, ćuti,/ostavi misli nek se bujno roje,/i reč nek tvoja ničim ne pomuti/bezmerno silne osećaje moje”/ mnogo su više od ljubavnih stihova. Jedan od većih pogreški u tumačenju ove pesme je nalaženje nekakve mržnje prema ženi kojoj se lirski subjekat (ili pesnik?) obraća. Kada pogledate raznorazna tumačenja ove pesme na internetu, naići ćete na objašnjenja u kojima se žena u pesmi slika kao ponižena, uvređena, da muškarac ovde iskazuje svoju snagu, ego, da je ne voli u stvari. Rakić je, međutim, da bi nam baš i olakšao tumačenje, sve rekao u naslovu i prvim stihovima. Ključ je u iskrenosti i u ćutanju.
O čemu zaista govori Iskrena pesma?
Iskrena pesma govori da, u stvari, čovek treba da bude – iskren. Koliko god jednostavno, čak banalno zvučalo, pesma je o tome. U njoj jeste predstavljen ljubavni susret muškarca i žene. Ali ćutanje je tu jer lirski subjekat ne želi da je laže, dodvorava joj se slatkim rečima i izanđalim frazama koje je društvo nametnulo da bi se ljubav iskazala. On ne želi da lažne i i neiskrene reči uprljaju njihov susret. Žargonski, rekli bismo da muškarac u pesmi prosto ne želi da „se folira”. On ne laže kada kaže da u njoj „voli sebe sama”. Jer zaista, ima li ičeg lepšeg nego naša vlastita mladost, snaga, lepota? Već sutradan sve to će nestati, ispariti, pa zato u njima treba uživati. Prolaznost i licemerstvo su svuda oko nas, društvene norme, pisana i nepisana pravila ponašanja. Zašto to unositi i u mladalačku ljubav, koja bi trebalo da bude čulna, skrena i neopterećena time?
Rakić je, dakle, kao i u životu, težio da se sklanja od toga. Njegova samotnost bila je znak nepristajanja na život koji je društveno vrlo težak i ograničen. Iza onog koji je izgledao da je sav zgrađen baš od takvih društvenih konvencija, krila se u stvari izuzetna i složena ličnost, koja teži prirodnosti, iskrenosti i čezne za mladošću i životnim žarom.
Ako vam se ovaj članak dopao, možete pročitati i jedan o drugom velikom piscu, Alberu Kamiju:
Alber Kami – pojmovi besmisla i apsurda u “Strancu”
