Pomodarstvo postoji u svim sferama života, pa tako i u jeziku. Evo kako se to vidi na slučaju jednog naizgled bezazlenog prideva.
Jezik kao sredstvo identifikacije
Iako možda ne razmišljate o tome, jezik svakodnevno ne koristimo samo za komunikaciju. On je i kao sredstvo identifikacije. Njime svakodnevno pokazujemo ljudima da pripadamo određenoj grupi. Ako ste srednjoškolac, pričaćete autentičnim žargonom. Mada, zbog njega roditelji tih istih srednjoškolaca verovatno misle da im deca govore nekim stranim jezikom. Studenti, ljudi starijih uzrasta i različitih profesija, lekari, naučnici i slično, isto tako, govore nekim svojim žargonom i jezikom. I u razgovoru, to je sasvim u redu. Možemo pričati i izmišljenim jezikom, ako mi tako želimo. Nas taj jezik predstavlja i definiše.
Međutim, kad se treba izražavati javno, na internetu, na primer, priča se pomalo preokrene.
Slučaj prideva isti
Pre koju godinu na internetu se prvo vrlo stidljivo, a danas kao kakva pošast, u svakoj rečenici počeo upotrebljavati pridev „isti”. Sve društvene mreže, od Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, prepravljene su ovom reči. Njena upotreba se toliko raširila da se na dnevnom nivou u novinama i različitim portalima koristi vrlo aktivno i bez mere. Čak su i ljudi koji su vrlo ponosni na svoje bogato znanje poznavanja maternjeg jezika još ponosniji na sebe kad mogu da ovaj pridev onako, s guštom, stave u svoju objavu na internetu, ili u komentaru.
Kad se on upotrebi, istog momenta znamo da je u pitanju neka pametna i učena glava, neko ko pazi kako se izražava i šta piše, zar ne? Pa, i ne mora da znači.
Pogrešna upotreba prideva isti
Sve one koji se rado služe ovom reči moraćemo da razočaramo. Kada je upotrebite, ne zvučite učeno, naprotiv. Ako u tome još i preterate, što je danas gotovo normalna pojava, pretvarate se u Sterijinu pokondirenu Femu. Ona se trudila da bude „nobles” a ispala je tikva. A evo i zašto.
Pridev „isti” upotrebljava se u srpskom jeziku vrlo često, ali u okviru jednog funkcionalnog stila – jezika administracije i prava. Naime, kada pravnici pišu svoje tekstove, oni ih pišu tako da nijedna informacija ne može da „se učita”. Ništa ne treba da bude dvosmisleno. Drugom pravniku ne sme da se ostavi prostora da on delo tumači i otkriva nešto čega tu ne bi smelo biti. To je i logično, jer oni sastavljaju administrativne tekstove, a ne književna dela. Pošto su im rečenice neretko dugačke, previše zamenica koje bi upućivale na neke druge reči u tekstu ostavile bi prostora znatiželjnom čitaocu da razmišlja na šta se te zamenice odnose. Otuda, gospoda pravnici su lepo uzeli ovaj pridev, i njega koristeći, otklanjaju bilo kakve dvosmislenosti.
Ipak, kako ljudi vole da zvuče učenije po svaku cenu, oni su ovaj pridev pokupili iz administrativnog stila, iako za tim nije bilo i nema nikakve potrebe.
Kao što kada imate snažnu alergijsku reakciju na kikiriki, ubod pčele ili nešto slično, ne govorite da ste imali anafilaktički šok, nego alergijsku reakciju opasnu po život, zašto onda ne koristite zamenice nego pomenuti pridev?
Može i drugačije
Mesto što kažete „Ne volim svog komšiju s petog sprata, i neću sa istim da imam veze”, možete da lepo kažete „Ne volim svog komšiju s petog sprata, i neću s njim da imam veze. Zvuči bolje, je l’ da?
Samo zato što nešto zvuči „učenije”, „obrazovanije” ne znači da to i jeste. I ako ste nešto pročitali na internetu, ne znači odmah da svi to moraju usvojiti. Pogledajte u koju knjigu, proverite, i čuvajte svoj jezik, i sve njegove oblike ispoljavanja, jer drugi sem ovog nemamo.
Ako pazite na svoj jezik, može vam biti koristan i ovaj članak o pravilnom pisanju mejla:
https://lifehacker.rs/dobar-mail/
