Postoji mnogo teškoća u razvoju dece koja roditelji često ne zapaze, nekad jer im je roditeljstvo novina, zbog čega možda nisu upućeni u redosled i vreme pojavljivanja određenih funkcija, osobina, kao i razvojnih faza u kojima se ispoljavaju ne tako poželjni oblici ponašanja, a koji se vremenom prevaziđu.
Međutim, neretko se dešava da neka od tih ponašanja ukazuju na usporenost, nepravilnost ili zastoj u razvoju, a njih treba zapaziti na vreme kako bi se blagovremeno otpočeo proces dijagnostike i tretman. To je veoma bitno za razvoj svih sfera detetovog funkcionisanja i vraćanja urednom razvoju, ukoliko je to i koliko moguće. Jedan od razvojnih poremećaja je dečiji autizam.
Osnovne kliničke karakteristike ovog sindroma su:
Poremećaji odnosa sa ljudima i nemogućnost postizanja školskih veština, čija se početna faza oštećenja u razvoju recipročnih socijalnih interakcija ogleda kroz nezainteresovanost za prisustvo i odsustvo roditelja, usamljivanje i povlačenje iz igre. U razvijenoj fazi karakteristično je odsustvo svakog kontakta i gledanja u oči, slušanja i izvršavanja naloga, pri čemu se dete usmerava na besciljne radnje ili pokrete, da bi se kasnije vezalo za roditelje, sa nepromenjenom nezainteresovanošću za igru sa decom.
Poremećaji govora, koji su praćeni automatskim i besmislenim ponavljanjem reči koje poslednje čuje, zbrkanom upotrebom zamenicama, nekomunikativnošću, a kod polovine njih se govor uopšte ne razvija ili se potpuno gubi. Kada dete počne spontano da govori, može da počne opsesivno da ponavlja pitanja, da bi kasnije govor bio okarakterisan poremećajima u stilu, jasnoći i razgovetnosti izražavanja i intonaciji.
Poremećaji motorike, odnosno iz motorne uznemirenosti, besciljnog trčanja, skakanja ili preteranog mirovanja. U početnoj fazi razvija se mnogo neobičnih pokreta, kao što su zagledanje prstiju, pljeskanje, pokreti ruku koji podsećaju na lepršanje ptičijih krila, hodanje na prstima, žablji skokovi po zemlji i lelujanje u mestu napred-nazad, pri čemu se ovi pokreti stereotipno ponavljaju, dok se u kasnijem uzrastu mnogi od njih gube.
Poremećaji percepcije, koji se ispoljavaju kroz ograničenu oblast interesovanja, kao i nedostatak emocionalnog odgovora na verbalne i neverbalne poruke drugih. Upotreba igračaka je neadekvatna i česta je potreba da se jedan predmet uvek drži u ruci, kao i nagla ispoljavanja bezrazložne aksioznosti i straha, poremećaji spavanja i ishrane, napadi besa i agresivnosti, plača ili smeha, ali i samopovređivanje.
Rutinski spektar svakodnevnih funkcija, koji se odlikuje jakom tendencijom da se obavljaju određeni rituali koji nemaju funkcionalan karakter, pri čemu iskazuju otpor promenama koje narušavaju rutinu (npr. izgled sobe). Mogu da postoje stereotipne preokupacije interesovanjima kao što su redovi vožnje, datumi i putevi. Zainteresovani su za osobine predmeta kao što su miris, boja, često njuškaju i opipavaju.
Poremećaji razvoja, odnosno oštećenje intelektualnog razvoja, koje je u velikom broju slučajeva na nivou mentalne retardacije.
Značajne karakteristike dece sa autizmom su uznemirenost pri beznačajnim promenama u okruženju, nedostatak kreativnosti i mašte, nemogućnost modulacije ponašanja u skladu sa socijalnim aktivnostima, slaba interpretacija socijalnog, emocionalnog i komunikacijskog iskustva, koji dovode do nemogućnosti adekvatnog postizanja školskih veština.
Malo je dece koja imaju sve simptome autističnog sindroma, te su zbog toga česte dijagnostičke greške. Dečiji autizam po pravilu počinje pre uzrasta od tri godine, ali može da počne i kasno, u periodu od tri do pet godina, a sindrom se može dijagnostikovati u svim uzrasnim grupama, što znači i kod odraslih. Češći je kod dečaka nego kod devojčica i to je bolest hroničnog toka, zbog čega za dugotrajnu dijagnozu treba uzeti u obzir IQ i dostignuti nivo razvijenosti govora. Najozbiljnija komplikacija je epilepsija.
Od dečijeg autizma treba razlikovati reaktivni poremećaj vezivanja u detinjstvu, koji takođe uključuje odstupanje u urednom razvoju u obrastima socijalnih odnosa, pri čemu su naročito ispoljene osetljivost i nesigurnost na promene sredine. Međutim, reaktivni poremećaj vezivanja je nesumnjivo direktna posledica teškog zanemarivanja od strane roditelja, surovog kažnjavanja ili veoma neprikladnog roditeljstva.
Lečenje autističnog deteta zahteva veliko strpljenje i dubiozno je. Od najvećeg značaja je otkrivanje autizma što je moguće pre, posvećivanje posebne pažnje detetu i postizanje stimulativne okoline za njegov razvoj. Pozitivni prognostički znaci su razvijen govor, IQ preko 50 i uslovi za specijalno školovanje i osposobljavanje.
Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.
