Bolna vesti koja je dočekala ne samo Beograd već celu našu zemlju jeste da se Glavna železnička stanica ugasila. Letos je ispraćen poslednji voz za Bar. Kako je to suvo obavešteno, „Infrastruktura železnice Srbije” bila je najavila će od 1. jula potpuno obustaviti železnički saobraćaj u Glavnoj železničkoj stanici Beograd, kao i na pruzi Beograd Glavna stanica – Pančevački most. Iza te vesti, međutim, krije se mnogo više od obustave nekakvog saobraćaja. Uglavnom, kako i može da bude nešto obično kada je u pitanju najpoetičnije prevozno sredstvo – voz.

 

Malo istorijskih činjenica

 

Zgrada Glavne železničke stanice, predivno zdanje koje okružuju ne podjednako lepa druga zdanja, otvorena je prvog septembra 1884. Godine. To, između ostalog, potvrđuju i velika rimska slova ispisana odmah ispod njenog žutog timpanona. Prvi voz krenuo je u 15 časova posle podne za Beč, a u njemu su bili kralj Milan, kraljica Natalija i prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Uskoro posle toga, voz je bio usmeren i ka jugu, idući u Niš. O tome koliko je ovo bio buran i revolucionaran događaj, veliki i neverovatan za srpski živalj s kraja 19. veka, dovoljno govori ona uvodna scena iz „Ivkove slave”, ili Andrićeva „Na Drini ćuprija” i opisi dočeka vozova u ovim knjgama.

Voz je bio čitava jedna prekretnica, korak u budućnost. Donosio je jedno brže vreme, napredak i približavanje svetskim tokovima, kojima se naš tek oslobođen narod morao, hteo ne hteo, prilagoditi. Ova stanica i njeni vozovi značili su vezu jednoga razdvajanoga naroda, ali i vezu sa Evropom.

 

Arhitektura kao ilustracija napretka

 

Rezultat toga napretka bila je i ova neobična zgrada. Njena arhitektonska velelepnost pokazuje i dostignuće toga vremena i sliku onoga što je jedna zemlja htela da postane. Građena u duhu akademizma, ona je odavala i stil velelepnih evropskih stanica. Nakon završetka radova, 1885. godine, uz zgradu Narodnog pozorišta, Kapetan Mišinog zdanja i Starog dvora, postala je reprezentativna slika Beograda i Srbije. Ono što je svim prolaznicima i danas najlepše da na njoj vide jeste njen prednji deo, u klasicističkom maniru izgrađen rizalit glavnog ulaza, iznad kojeg je trougaoni timpanon.

Ovo predivno zdanje, njena prefinjena konstrukcija, koja stoji rame uz rame sa najlepšim evrpskim građevinama 19. veka, jednoga je Srbina onda mogla samo zadiviti i učiniti ponosnim. Ispraćanje prvoga voza bio je veliki događaj, koji je ispred stanice okupio mnoštvo naroda. Narod se, bez obzira na materijalno stanje i društveni položaj, zajedno i podjednako veselio, sa sve vojskom i tadašnjim vladarima. Bio je to čitav jedan praznik koji je obećavao da smo i mi deo sveta. Sa završetkom ove predivne monumentalne železničke stanice, naš je narod samo mogao osećati da se svet preselio i u Beograd.

 

Šta nam je ostalo ..?

 

Tada, Glavna železnička stanica bila je nagoveštaj jedne svetlije budućnosti. I danas, kao i mnogo decenija ranije, narod prolazi i gleda u ovu zgradu. Ona je, međutim, letos prestala da predstavlja i objekat javne namene, prestala je jednim svojim delom i funkcijom da postoji. Vozovi više odande neće polaziti. Ostaje da, dok joj ljudi dozvole, svedoči ne više o budućnosti, već o prošlosti. Da nas povezuje ne sa svetom, već sa našim narodom koji je bio i prošao mnogo pre nas. Koji se divio ovom arhitektonskom biću koji je izazivao, i danas izaziva, strahopoštovanje kod onih koje umetnost dotiče. I dok tako stoji, opominje da valja ceniti ono što su nam preci ostavili. A ostavili su nam ovu penzionisanu stanicu, koju makar još ostaje da poštujemo.

 

Bojana Vukojičić

🖊️ Bojana Vukojičić

 Ako niste do sada, zapratite našu Fejsbuk stranicu 👍  

Oznake: , , , ,