Kada su Rimljani počeli da žive u insulama verovatno nisu ni sanjali da će ljudi za dve hiljade godina uglavnom živeti u baš takvim zdanjima. Naše zgrade su praktično hibridne insule, samo dosta gušće raspoređene. One su vrlo praktična zdanja i donose nam mnoge pogodnosti na nivou čovečanstva. Činjenica je da su planovi gradova predvideli dosta zelenih površina, ali je vrlo verovatno da će se taj broj smanjiti u godinama koje slede. Delom smo za to sami krivi, kao građani jer se sve više nas seli u gradove. Sa druge strane, industrija zahteva zaposedanje zelenih površina, iako ne nužno gradskih.
Modernizacijom društva i tehnološkim napretkom smo sve zarobljeniji u svojim ličnim kavezima. Ipak, mi samo nekolicinu godina živimo u uređenijoj okolini i naše prirodne potrebe i iskonske navike nisu potpuno u skladu sa životima koje dosta nas vodi. Ukoliko je za verovati “Nature Climate Change journal”, temperature će do 2100. godine ići do 77 stepeni Cezijusove skale, što zahvata i nas Evropljane. Tek će tad odlazak u prirodu biti misaona imenica! Istraživači su predvideli ovakav scenario ako se nastavi ovako bogata emisija ugljen – diokida, ali i da će se dešavati jednom u deset godina, što svakako ne znači da će se regularne temperature zadržati, sigurno će se zabeležiti vidno povećanje. Sadašnji najtopliji dan u godini će nam izgledati kao mala beba.
Na stranu (ne-tako)apokaliptične scenarije, činjenica je da postoji nešto magično i isceliteljski u našem odnosu sa prirodom. Dolaskom proleća se budi cveće, drveće, životinje i zajedno sa njima ljudi polako napuštaju svoja zimska staništa, skidaju zimsko krzno i vrše dnevne i duge seobe ka napolju. Zašto je to tako su pokušale da odgonetnu mnoge naučne studije i nezavisni istraživači.
Edvard Vilson je u svojoj knjizi Biofilija ( objavljenoj 1984. godine, heh) izneo istoimenu hipotezu. Kazivanjem o ovoj teoremi prikazao nam je uočen poriv kod ljudi za pripajanjem sa drugim oblicima života. Ne samo ljudima, već životinjama i biljkama, za jedinstvom sa čitavom planetom. Reč biofilija je prvi put upotrebio Erih From da opiše privučenost i ljubav ka živom svetu. U oba slučaja je jasna poruka da ljudi mogu da žele ili žele jedinstvo sa svetom. Postoji mišljenje da je ovo proizvod evolucije, odnosno veoma inteligentnih mehanizama prirode. Niko od nas (mentalno zdravih) ne bi nikada povredio neku bebu, ne samo bebu ljudi, već skoro svih vrsta sisara. Čak su nam u većini slučajeva veoma “slatke“.
U svojoj knjizi Poslednje dete u šumi Ričard Luv je iskoristio upravo ovu hipotezu i ukazao na to da se u današnje vreme proizvode deca kojoj su zaključani prirodni porivi ka spoljnem svetu i provode većinu vremena u svojim domovima zaokupljeni zabavom koju im pruža tehnološki napredak. Svaki dan slušamo kako današnja deca: “Ne igraju fudbal napolju”, “Ne čitaju stripove”, “Samo sede na telefonima, a mi kad smo bili mladi smo dolazili kući samo na ručak”. Koliko god ovo zapravo bio slučaj u nekim porodicima ili čitavim sredinama, “nisu deca kriva”. Iako nemamo prirodnih pretnji, mnogi roditelji se plaše da svoju decu puste slobodno napolje. Ko zna, možda kroz par generacija bude normalno da ne izlazimo iz kuće.
Za zvaničnu nauku je hipoteza biofilije, baš samo to – hipoteza. Međutim, baš kao Ričard Luv, mnogo nas uviđa veoma brze promene čim se nađemo u prirodnom okruženju. Okruženi smo zgradama, automobilima, fabrikama, betonom, svaki dan, a opet nam neopisivo prija da vidimo oblike žbunja i životinja. Prija nam da čujemo zvuke ptica i vetra, hladnoća reke i boravak na moru. Očigledno je da životna okolnost prosečnog čoveka ne odgovara njegovoj psihologiji. Igramo u ritmu prirode, ali nas ne prati odgovarajuća muzika. Moguće je da smo u svojim dušama i dalje lovci- skupljači, ali ne možemo još jasno definisati ovakav odnos ka prirodi.
Ono što zvanična nauka svakako priznaje su istraživanja. Utvrđena je veza ka poboljšanju mentalnog zdravlja šizofreničara, ali više depresivnih osoba pri boravku u prirodi. Aktivnost mozga beleži porast za čak 20 % ukoliko dnevno šetate bar pola sata. Boravak napolju ojačava imuni sistem ljudi i stvara osećaj živosti i budnosti. Čovečije oči se previše navikavaju na svetlost ekrana, međutim, dok ne evoluiramo u bića sa ekstremno malim očima, ovo je loše po nas.
Napolju smo mnogo ozračeniji Suncem i dobijamo dosta vitamina D. Koliko god to može loše biti zbog rupičastog ozona, svi mi više volimo da boravimo na Suncu što se ne može reći za sve vrste hrane koje sadrže ovaj vitamin.
Postoje razne pretpostavke da čak zemljino magnetno polje utiče na san i neke druge prirodne mehanizme kod ljudi, ali ništa od toga nije egzaktno naučno potvrđeno. Ono što znamo je da svakako magnetno polje ima uticaja na mozak. Isto tako, znamo da izlazak napolje ima razbuđujuće dejstvo, tako da sledeći put kada vam zatreba kafa, pokrenite se!