Zaboravljene srpske žene

Kako su se žene u devetnaestom veku uključivale u elitu? Jedan način je bio genetska predodređenost, tj. rođenjem, drugi pak udajom, a treći školovanjem.  U svakom slučaju u eliti tog vremena je bio jako mali broj žena, ali to nije značilo da su one samim tim i manje važne. 

Ana – Anka Obrenović (udata Konstantinović) bila je ćerka Jevrema Obrenovića (brat Miloša Obrenovića) i Tomanije. Ona je bila prva srpkinja za koju pouzdano znamo da je znala da čita i piše. Iskoristila je priliku kada je Dimitrije Tirol došao u Srbiju da podučava srpske kneževe i uzela njegovu ženu za učiteljicu. Bila je i prva devojčica u Srbiji koja je pohađala časove klavira i učila francuski. Ugleda se na svoje vršnjakinje iz evropskih zemalja, pisala je dnevnik sa svojih  16 godina koji je danas veoma dragocen izvor kada govorimo o društvenoj istoriji. Svoje vršnjakinje sa evropskih dvorova je pratila i u modi, tako da se ona smatra i za najveću pomodarku tog vremena. Bila je udata za Aleksandra Konstantinovića sa kojim je imala dvoje dece – Aleksandra i Katarinu. Osim braka sa Aleksandrom Konstantinovićem, udavala se još dva puta za Milivoja Petrovića Blaznavca i Mihaila Bogićevića (ministar građevinarstva i 2 puta gradonačelnik Beograda). Knez Mihailo Obrenović je bio zaljubljen u Katarinu. Prilikom šetnje Košutnjakom, 29. maja 1868. godine, ubijeni su Anka i knez Mihailo, a njena majka Tomanija Obrenović i ćerka Katarina su preživele ovaj nemili događaj.  

Draga Ljočić je bila prvi srpski lekar. Studije je upisala u Cirihu 1872. godine kao prva devojka iz Srbije koja se odlučila za tako nešto. Fakultet je završila 1879. godine, a za njom su došle i mnoge devojke te je na Ciriškom univerzitetu 1914. godine bilo 32 srpkinje. Draga se istakla i u političkom životu iako je on bio rezervisan samo za muškarce, dok su žene skoro isključivo učestvovale posredno. Bla je velika feministkinja i borila se za prava žena kojima su bila uskraćena prava na imovinu i raspolaganje istom, školovanje, zapošljavanje, zvanje i status (npr. žena nije mogla postati državni činovnik). Ona je bila upoznata sa ruskim revolucionarnim idejama, pa se preko stranke srpskih socijalista uključila u politički život zajedno sa sestrama Ankom i Milicom Ninković, Milevom Andrijević i Jelisavetom Marković – Pešić. Javno se zalagala za to da žene treba da dobiju pravo glasa. Učestvovala je i u srpsko-turskim ratovima, srpsko-bugarskom ratu, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U potpunosti je želela da bude izjednačena sa muškarcima. 

 

Nadežda Petrović je bila najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka. Pohađala je Višu žensku školu u Beogradu, a nakon toga postala je učenica u ateljeu Đorđa Krstića. Nekoliko godina kasnije prelazi kod Kirila Kutlika (slovački slikar, osnivač prve slikarske škole u Beogradu), a 1898. godine odlazi u Minhen u atelje Antoana Ažbea (slovenački slikar i učitelj slikarstva). Prvu samostalnu izložbu imala je već 1900. godine. Zajedno sa Delfom Ivanić, Dragom Ljočić, Branislavom Nušićem i mnogim drugima osniva Kolo srpskih sestara. Ovo udruženje je obuhvatalo kulturni i društveno-prosvetiteljski program. U ratovima između 1912-1918. godine članice su se istakle kao dobrovoljne bolničarke. Sama Nadežda je umrla aprila 1915. godine od pegavog tifusa na dužnosti odnosno kao dobrovoljna bolničarka. 

 

Jelisaveta Načić je bila prva žena arhitekta. Može se reći da ona nije imala toliko problema sa polnom diskriminacijom. Diplomirala je 1900. godine i ubrzo zatim postavljena za crtača. Kada je 1902. godine položila državni ispit postavljena je za arhitektu Beogradske opštine. Ona je do Prvog svetskog rata projektovala mnoga znamenita zdanja u Beogradu kao što su: barokne stepenice koje se spuštaju sa Kalemegdana ka zgradi Francuske ambasade, osnovnu školu “Kralj Petar” (kod Saborne crkve), crkvu Aleksandar Nevski na Dorćolu (u ulici cara Dušana), Terazijski plato. Jelisaveta je projektovala i nekoliko privatnih kuća, primer je kuća na uglu ulica Šafarikove i Đure Daničića. Većina “njenih” zdanja sačuvano je do danas. 

 

Julijana Vijatović-Radivojević bila je srpska pesnikinja sa početka 19. veka. Ona je bila prva žena koja je uređivala almanah na srpskom jeziku tj. almanah Talija iz 1829. godine i posle toga ništa nije objavljivala. Sačuvano je svega nekoliko njenih pesama od kojih je najpoznatija “Spomen Dositeja Obradovića”. Njena dela su najznačajnija zbog toga jer su pisana na čistom narodnom jeziku. 

Fun fact
Milan Milićević o svojoj ženi Gini: “Kad sam ja, još prvih godina, ostavljao Gini malo po malo brige o kući i deci, kad je ona po tome već i vinograd sadila sama, kuće opravljala, pod kiriju ih izdavala, onda su se meni smejali; a danas, videći veliku posledicu na mojoj deci od te samostalnosti materine, veliku olakšicu za moje poslove svi se dive kako sam ja to predvideo.”