Dobro znamo da se u narodnoj religiji Srba javljaju mnogobrojna mitska bića poput vampira, vila, veštica, zmajeva, ala itd. Naravno, ovoj skupini svakako pripada i karakondžula. Treba svakako napomenuti da se ovo mitsko biće javlja samo na prostorima Balkanskog poluostrva i to uglavnom u predelima koji su bili pod turskim ili grčkim kulturnim uticajem.
Verovalo se da se karakondžula pojavljuje samo u periodu tzv. nekrštenih dana, tj. u periodu od Božića do Bogojavljena. Kada je naziv u pitanju, možemo doći do analogije sa turskim pojmom karakoncolos (kara – crni, koncolos – utvara, vukodalk, upir.). Dakle, karakoncolos bi bio crni demon koji se javljao oko Božića.
Za grčke kalikancare smatra se da su imali sličnosti sa našim karakondžulama. Budući da su i Grci pravoslavni hrišćani, uopšte ne čudi činjenica da su i oni verovali da se duše mrtvih kreću ovim svetom za vreme nekrštenih dana.
Prema grčkom verovanju ova bića su imala crvene oči i abnormalno dugačke ruke i nokte. Pored toga, verovalo se da su karakondžule izuzetno ružna i dlakava bića u ljudskom ili životinjskom obliku. Smatra se da su u kuće ulazila kroz odžak. Takođe, jedna od glavnih radnji koje je ovo mitsko biće obavljalo bilo je jahanje ljudi (u istočnoj Srbiji verovalo se da karakondžule posebno vole da jašu pijanice).
U istočnim delovima naše zemlje verovalo se da karakondžula svojim dugačkim rukama kroz dimnjak hvatala žene i decu. Smatra se da je ovo mitsko biće “operisalo” samo u toku noći tako što je jahalo ljude koji bi se našli van svojeg doma. Za ružnu i neurednu ženu govorilo se da liči na karakondžulu. Verovalo se da će dete rođeno u periodu nekrštenih dana biti nesrećno i bolešljivo, da će se još za života povampiriti i da će postati karakondžula. Za odbranu od ovog mitskog bića koristio se beli luk (kao i za odbranu od većine srpskih mitoloških bića). Takođe treba napomenuti da su žene tokom nekrštenih dana izbegavale da rade sa vunom.
Istražujući srpsku narodnu kulturu Slobodan Zečević (čijim smo se radom poslužili u ovom tekstu) dokazao je da je etnička posebnost jedan od najbitnijih činilaca stvaranja i očuvanja nacionalnog identiteta. Treba napomenuti da je on, koristeći se evolucionističkim paradigmama i komparativnim metodom, koji su u vreme njegovog stvaranja bili jako popularni u srpskim društvenim naukama, imao veoma značajan udeo u osvetljavanju srpske etnomitologije.
Ukoliko želiš da čitaj još tekstova o narodnoj religiji Srba, klikni ovde.
