Ne postoji nikakav recept, obrazac niti pravilo koji nam mogu pomoći i otkriti nam sve tajne kada su međuljudski odnosi u pitanju. Ipak govorimo o nečemu što je potpuno apstraktno, kompleksno i vrlo često izuzetno iscrpljujuće. Ali, šta da se radi? Tako je kako je, a na nama je da se snađemo u tom možda najvažnijem segmentu života kako znamo i umemo.
Razumevanje sebe je put ka boljem razumevanju drugih
Počećemo od najlogičnijeg: da bismo bili u stanju da izgradimo pristojan i po mogućstvu stabilan i ispunjavajuć odnos sa drugim ljudskim bićem neophodno je da budemo u stanju da to isto ljudsko biće razumemo. Ali, ne možemo ga razumeti ako sami sebe ne razumemo, zar ne? Koliko god da se razlikujemo između sebe, osnove su nam manje-više iste. Svi smo samo ljudi. No, iz nekog razloga ta očigledna činjenica se mnogo često zaboravlja, te imamo tendenciju da idealizujemo druge i da od njih očekujemo nemoguće – da budu savršeni. I ovo nam se svima događa mnogo češće no što želimo da priznamo sebi. Još češće nam se događa da budemo preoštri i bezobzirni prema drugima, puni predrasuda i ogorčenosti. Ovde bi valjalo da ponovo istaknemo već pomenutu činjenicu da smo svi samo ljudi. Odakle nama prava da ikoga osuđujemo, da mu stvaramo neprijatnu situaciju i stavljamo ga na nezgodnu poziciju zbog nečega što je uradio ili rekao, a što nema nikakve veze sa nama? Da li stvarno mislimo da mi znamo najbolje kada su tuđi životi u pitanju? I odakle dolazi ta ogorčenost prema drugom ljudskom biću koje nam nije učinilo ništa nažao, ako ne iz našeg nezadovoljstva sobom?
Šta je empatija?
Dok se razumevanje drugog pre svega zasniva na kogniciji, racionalnom shvatanju i prihvatanju nečega, empatija uključuje emociju. Saosećanje je mnogima često vrlo potrebno, ali ne treba preterivati; plakanje zbog toga što neko drugi plače nije uvek primereno. Govorimo o iracionalnom aspektu međuljudskih odnosa koji se isključivo oseća i nema potrebe da se išta dramatično i prenaglašeno iskazuje. Ako drugi osete da iskreno saosećamo sa njima, zapamtiće nam to. Jedan od, po mom mišljenju, dobrih načina da se poradi na sopstvenoj empatiji jeste čitanje knjiga – na taj način dobijamo direktan pristup tuđim mislima i osećanjima.
Iskrenost u odgovarajućoj meri
Postoje neki ljudi koji se diče svojom besprekornom iskrenošću i sposobnošću da „govore bez dlake na jeziku“. Odmah da vam kažem, retko kome to prija. Takvi ostavljaju utisak napadne, samožive, ponekad i agresivne osobe. Imajte u vidu da je to što mislite samo vaše mišljenje, ne potvrđena i opštepoznata činjenica. Nema potrebe da delite savete ako vam ih niko nije tražio; ovo jako loše utiče na odnose. Niti je neophodno da svaki svoj stav i svako svoje mišljenje glasno i naširoko objašnjavate u više navrata. Opet, iskrenost jeste važna u građenju stabilnih odnosa, a biti otvoren prema drugima često znači i biti otvoren prema samom sebi. Neophodno je, pak, proceniti kada treba da budete iskreni a kada treba da ćutite ili da se eventualno pripomognete sitnim, dobronamernim lažima. „Sasipanje istine“ ljudima u lice nimalo nije lepo, a vrlo često je i pogrešno jer, kao što sam već spomenula, to što vi mislite da je istina i to što zaista jeste istina ne moraju imati ikakve veze jedno sa drugim.
Manje pričati a više slušati
Da parafraziram nešto iz jednog filma – tokom konverzacije, ljudi kao da samo čekaju svoj red da pričaju. Retko ko sluša šta mu se govori, a komunikacija svakako jeste najvažniji aspekt međuljudskih odnosa. Nepotrebno je isticati da ovaj naš možda urođen sebičluk nije ni po čemu dobar; od velike je važnosti da ljudi sa kojima govorimo osete da im poklanjamo pažnju, da pridajemo važnost onome što nam kažu i da reagujemo na ono što čujemo. Samo obratite pažnju na to koliko često koristite zamenicu „ja“ na početku rečenica kada vodite razgovor. Ukoliko je koristite prečesto, to nije dobro.
Razmišljanje i samokontrola
Kad god osetimo neku snažnu emociju imamo potrebu da reagujemo impulsivno i preterano. Razume se, svakom se dešava. Ipak, valja imati u vidu da je preterana reakcija na neku situaciju ništa drugo do slabost, iliti nesposobnost da izađemo na kraj sa situacijom i sa okolinom na miran i civilizovan način. Osećaj koji nas najčešće nagoni na snažne reakcije jeste nemoć. Iz tog razloga nije na odmet razmišljati kada nas ovakva situacija zadesi: „Da li je ovo stvarno toliko strašno? Da li je neko to uradio ili rekao samo da bi me povredio? Kakve posledice ovo može imati po mene? Da li su pogubne? Da li je neophodno da počnem da vičem i lomim stvari i briznem u histeričan plač?” Samokontrola je izuzetno korisna sposobnost.
Ako vam se članak dopao, na sličnu temu možete pročitati:
Odraz uma: Ogledalo u našim neuronima
Govor tela – Ruke kao sredstvo komunikacija
Govor tela – Oči kao sredstvo komunikacije
Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.