Performans bi značio predstava, umetnički događaj ili umetničko izvođenje. Oblik akcijske umetnosti nastao povezivanjem body arta i određenih oblika pozorišnog izvođenja. Performeri su deo događaja gde se jedna grupa ljudi ponaša na određen naćin. Često su granice između ovog umetničkog izvođenja i publike nejasne i staklasto tanke, u toj meri da i sama publika u većini situacija svojom reakcijom postaje deo performansa.

Sačinjen je od plesa, muzike i pantomime. Izvođač je jedino sredstvo i jedini objekat koji stvara i na kom se oslikava umetnost. Emocija koja se šalje pokretom, zvukom i pogledom je jedino što treba da primetimo, shvatimo i čemu da se divimo. 

Kako bismo vam približili ovu formu akcione umetnosti nastale šezdesetih godina 20. veka, predstavićemo vam neka od najznačajnijih dela najpoznatije srpske umetnice performansa, Marine Abramović.

Sinonim za modernu umetnost, za performans današnjeg doba jeste, Marina Abramović.

Performans je bol, pogled i dodir

Umetnica koja bolom, pokretom i  gestom tela prodire u naš um, misli i naša najdublja osećanja. Izvlači iz nas čak i ono što ni sami nismo znali da posedujemo u sebi. Tera nas da shvatimo ko su ta bića u ljušturama koje nas krase.                                   

Onda kada je vaša pozornica svaki trotoar, svaki trg, mala soba belih ogoljenih zidova ili jedan uzani hodnik. U bilo kojoj zemlji sveta, na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj vremenskoj zoni. Tada znate da je vaš ceo svet, da je sve umetnost i da ste vi umetnost. Marina Abramović je svoje telo, svoj život i njegov smisao podredila upravo toj pozornici, celom svetu.

 “Dobra umetnost se nikada ne stvara u studiju. Dobru umetnost stvaram u životu” 

Stvarna životna priča

Sve velike ljubavi su tužne i završe se bolno. Ali Marina bol pretvara u delo.                                                                                Marina je svog prvog muža Ulaja upoznala sedamdesetih godina prošlog veka. Oni nisu bili samo kolege i ljubavni par, oni su bili jedno telo sa dve glave, dve duše i jednom velikom vizijom. Napraviti od svakog izvodjena istorijski momenat.                     

Jedan od njihovih najpoznatijih izvođenja jeste i poslednji, susret na Kineskom zidu. Performans “Hod po velikom zidu” izveden je 1988 godine. Oni su krenuli pešice sa različitih krajeva građevine i za tri meseca prešli 2500 km, da bi se sastali u jednoj tački zida, tačno dogovorenog datuma. Ona je krenula hod kraj Žutog mora, a on kraj pustinje Gobi. Susret na kraju ovog performansa je bio kraj njihove turbulentne veze kada su se sastali, zagrlili i odlučili da se više nikada neće videti.                     

Trebalo je 8 godina za pripremu ovog dela, 3 meseca za njegovo izvođenje i trenutak za večni kraj. Ipak, život piše svoj scenario. Sudbina nam nameće svoju volju. Tako je bilo i u njihovom slučaju.  

Umetnica je prisutna

Na izložbi “The Artist is Present” 2010. u Njujorku, Marina je u periodu od sredine marta do početka juna svakog dana  po osam sati sedela nepomično i ćutke na jednoj stolici. Prilikom ovog izvođenja svaki od posetilaca je mogao da sedne naspram Marine i da tu provede neko vreme. Nepoznati ljudi su sedeli preko puta nje, jedni su je samo gledali bez ikakve reakcije, drugi su se smejali, dok su treći plakali, iskreno i bespomučno.                                                                                                               

Cilj je bio probuditi emociju u njihovom biću i stvoriti umetnost ni iz čega. Dopustiti svakom od njih da u njenim očima i praznom pogledu vide i pronađu sebe. Svoj put, svoje greške, strahove i želje. Shvatiti da je svako od nas prazan list hartije koju sami  ispisujemo.

Izložbu su posetile i neka velika imena, poput Šeron Ston, Izabele Roselini, Lu Rida i Bjork.  

Medjutim ono što je Marinu slomilo, podiglo ka nebu i zakovalo za tlo jeste poseta njenog bivšeg muža Ulaja. Trenutak kada je seo preko puta nje posle toliko vremena , jeste sekund kada joj je ceo život prošao kroz glavu. Sve joj je govorilo zaboravi na ovaj život, na ovaj performans. Uzela ga je za ruke i zaplakala. “To je bila čista ljudska emocija. Performans koji se prelio u život. I zato svi na njega reaguju.” 

Dajem život za umetnost

Umetnici često ispituju granice svojih sposobnosti, izdržljivosti i svesti. To je nešto što je Marinu nekoliko puta dovelo do granice između života i smrti. 

“Ritam 5” 

1974. godine je u sklopu Aprilskih susreta iscrtala veliku zvezdu petokraku u dvorištu Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Zatim je zapalila zvezdu i obilazila oko nje. Sekla kosu i ubacivala u vatru. Sekla nokte na rukama i nogama i takodje ih bacala u plamen. Na kraju je ušla unutar zvezde i legla na pod. Performans je prekinut jer je usled dima izgubila svest i zamalo se ugušila. Publika je ovde na vreme reagovala i spasila umetnicu od smrti. Cilj je bio dati komentar na doba komunizma, način da se oslobodi simbola petokrake koji ju je pratio tokom adolescentskih dana. Osloboditi se simbola restrikcije i kontrole. 

“Ritam 4” 

U Galeriji Dijagram u Milanu 1974. godine Marina se nalazila u praznom osvetljenom prostoru u kom je bio postavljen snažan ventilator koji je izduvavao veliku količinu vazduha. Publika je mogla preko ekrana da prati dešavanja u prostoriji. Videli su samo krupan kadar njenog lica. Ona je pokušavala da udahne sav vazduh koji je pristizao u snažnim naletima. Neznajući šta se unutra dešava posmatrali su samo Marinine grimase i grčevite deformacije njenog lica. 

“It was related to the idea of how far the public can go, whether they will kill the perfomer or not. I really think they can.”

“Ritam 0”

Jeste najekstremniji Marinin poduhvat koji samim prepričavanjem izaziva jezu kod slušaoca. Na tom performansu izvedenom u Napulju 1975. godine odlučila je da bude objekat na kom će svako od prisutnih iskazati šta krije u sebi. Bilo je raznih bića medju tim zverima. Pritajenih i nesigurnih, smelih i odlučnih. Zaštitnika i sadista.                                                         

Naime, postavila je na sto 72 predmeta, koje je publika mogla upotrebljavati na njoj na način na koji su želeli. Među predmetima je bio nož, makaze, pištolj sa metkom, parfem, ruža…Stala je pred publiku i rekla:“Ja preuzimam punu odgovornost za sve što mi uradite.”                                             

                                                                

Za performans je bilo određeno šest sati. Prva tri sata prisutni su odgovarali na njen poziv tako sto bi je dodirnuli, poljubili, napisali poruku na njenom telu… Međutim, nakon ta tri sata scena se pretvorila u kavez sa  hijenama, miševima, zmijama i blavorima. Sekli su je po vratu, pili krv, nosili okolo, stavili je na sto raširili noge i zaboli nož između. Jedan muškarac je uzeo oružje, proslonio joj na glavu i stavio njen prst na oroz pištolja.

Život joj je tada spasio gelerista koji je čoveku oteo pištolj. U krvavom performansu izbio je sukob između onih koji su je povređivali i onih koji su je branili. 

Kada je napustila binu sva okrvavljena, iscepana i mokra. Ranjenog tela i sa suzama u očima, shvatila je da mora da podvuče granicu u svojoj umetnosti. 

Ko je Marina Abramović

Marina je neko ko je postavio na noge performans kao značajnu umetničku granu, ko u sebi poseduje posebnu energiju, okom neprimetnu, ali jasnu i fascinantnu. Ona je glas današnjih i budućih generacija. Njena dela nose u sebi snažnu emotivnu i političku poruku, ona su svakodnevnica naših unutrašnjih osećaja. Ona je glas koji ruši postojeću avangardu i na tim ostacima diže novu. 

Ćerka jugoslovenskih komunističkih heroja, teškog detinjstva, neshvaćena, odbačena. Postala je miljenica publike, poštovana i nezamenljiva. Ona je sinonim za nezaustavljivu silu, čiji rad je sve progresivniji i značajniji iz godine u godinu. 

U meni postoje tri Marine. Heroj, emotivna i budalasta. I sve tri su stvarne.

Milica Zec

🖊️ Milica Zec

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu

Oznake: , , , ,