Postoji neki lifehack da kada vas neko ismeva se pravite kao da niste čuli. Taj scenario ponovite više puta, a čak i da je drugima bilo smešno prvi put, nakon tri puta prestaje da bude smešno. Vi ste pobedili, a počinilac je “ispaljen”. Humor naravno ne služi samo za ismevanje nekoga, nego i za zabavu i zadovoljstvo ljudi. Smeh svako ima vrlo bitnu, štaviše, poželjnu ulogu u našim životima.
Dobrobiti smeha su prepoznate još u vreme kralja Solomona. U spisima iz tog vremena se nalazi da je čak kralj sam priznavao lekovite moći šale. Humor je u starim vremenima Helade koristio kao inspiracija za mnoge pozorišne predstave. Putujući kroz istoriju Evrope se mogu videti razni lekari koji su svojim pacijentima “prepisivali” dosta smeha.
Zaista, moć smeha i šala su velike. Vrlo često su u službi odgovora, kada usled teške situacije vidimo nečiji osmeh bude nam lakše. Ukoliko ne znamo da li je sve u redu, osmeh ume da otkloni sumnju. Na sebi svojstven način je poseban jezik sporazumevanja. Smisao za humor nije svuda isti. Štaviše, smisao za humor nije isti ni kroz vreme. Nije ni čudo jer je humor po definiciji tendencija određenih kognitivnih iskustava da u nama izazovu smeh i služi da nas zabavi. Zanimljivo je da reč humor znači telesna tečnost.
Kao sve žive tvorevine i humor se menja vremenom. Vrlo je verovatno počelo na fizičkom nivou. Dan danas se smejemo kada neko padne ili se krevelji, izobličuje telo i lice na neki smešan način. Već u Staroj Grčkoj su se po Aristotelu razlikovala 3 oblika komedije: satira, farsa i romantična komedija. Komedija je imala i svoju muzu: Taliju. Grci su se smejali raznim stvarima, onome najosnovnijem, fizičkijem o nama. Našim najnižim osobinama i mislima. Sa rođenjem satire, smejali su se i onim složenijim manama i lošim političarima. Razumevali su i preterane, prenaglašene i skoro nemoguće scenarije koji su izazivali smeh. Bile su prisutne i romantične komedije. Heleni su skoro izmislili sve čemu se i danas smejemo.
U Šekspirovo doba renesansa je učinila svoje. Najviše su bile prisutne komedije o bračnim drugovima i one ljubavne. Nisu morale biti isključivo o bračnim drugovima, već i o nevenčanim parovima. Izgleda da je ova tema bila vrlo aktuelna u ovo doba.
Devetnaesti vek je doba preporoda pantomime i uspona klovnova. Ovakav oblik fizičke komedije je bio vrlo popularan, pogotovu sa pojavom filmova Čarlija Čaplina. Humor je bio zasnovan na grimasama, povredama, itd. Sve do kraja ranog dvadesetog veka, humor je skoro ostao zapečaćen u ovim vodama.
U dvadesetom veku humor zasnovan na fizičkom i mimici doživljava svoje zlatno doba. Sa pojavom radija i zastarevanjem nemih filmova zvuk ponovo dobija značaj u šaljivim scenama. Ništa se nije promenilo, smejemo čemu i Stari Grci, samo kraj malih ili velikih ekrana. Pojavom Monti Pajtonovaca i mnogih drugih stvaraoca u to doba, satira dobija novu dimenziju. Jedina novina je pojava apsurdnog humora. Na njemu se možemo zahvaliti Dejm Edni, liku komičara Berija Hamfrisa.