Davno je bilo to vreme. Ni vaši roditelji ga se ne sećaju najbolje. Priče njihovih roditelja i tek po koji isečak u novinama. Ali, svako bi na prezime Šekularac odbrusio: ,,Taj je magiju držao u nogama“. I zaista, Šekularac je jedan od onih fudbalera koga ne pamte po spektakularnim golovima, neviđenoj snazi ili topovski snažnim slobodnim udarcima. Ne, njega pamte po onome zbog čega fudbal izjednačavaju s umetnošću. Dribling. Zbog svojih brojnih finti i osmeha na licu dok ih je pravio, Šekularac će zauvek ostati tinejdžer. Ostaće urezan u srcima onih koji su imali tu privilegiju da ga poznaju i pamte. Ostaće urezan u srcima onih na čijoj levoj strani tela leži fudbalska lopta. Ovo je priča o legendi koja je to, još za života, postala.

Kako je sve počelo?

Rođen je 8. novembra 1937. godine u mestu zvanom Štip u Makedoniji (tadašnja Kraljevina Jugoslavija). Budno fudbalsko oko Dimitrija Milojevića, radnika Politike i nekadašnjeg fudbalera BASK-a, zapazilo je jedan dragulj u dvorištu Druge muške gimnazije. Taj dragulj „odnet“ je na kaljenje u Crvenu Zvezdu. Kako bi postao ono što imenom i prezimenom jeste. Dragoslav Šekularac. 

Za 11 godina provedenih u crveno belom dresu, osvojio je 5 titula prvaka države, jedan nacionalni kup i jedan Dunavski kup. Na 156 odigranih mečeva, postigao je 119 golova. Za 11 godina iza sebe je ostavio bezbroj terenskih anegdota. Iznova i iznova prepričavanih. Najpoznatija od njih zalazi u 1962. godinu kada je Zvezda gostovala Radničkom u Nišu. Naočigled saigrača, protivnika i prepunog stadiona, popularni Šeki je ošamario glavnog sudiju, Tumbasa.

Iako je poznato da je bio temperamentatna ličnost britkog jezika, mnogi smatraju da je u tom gestu bilo nečega višeg. Beogradskom čaršijom tada se šaputalo da se veliki Juventus raspituje za Šekija. Ogroman je novac bio u igri tada, pogotovu za to vreme. Ali onda se umešala država ne želevši da dozvoli da, tada najbolji fudbaler, napusti svoje gnezdo. Može se reći da je to bio potez revoltiranog tinejdžera nezadovoljnog roditeljskim zabranama. Kako god, dobio je zabranu neigranja u periodu od 18 meseci. Mnogi se slažu sa tim da to nije bio isti Šeki nakon toga.

Tome je značajno doprinela i vojska. Kako je sam tvrdio mnogo godina kasnije, vojne starešine kao da su se utrkavale ko će ga više tlačiti i forsirati. Kao da su želele da mu stave do znanja da su u vojsci svi jednaki. A onda, kao za maler, tokom utakmice malog fudbala, došlo je do preloma noge. Ni najbolji igrači nisu imuni na to. Nije bio ni Šeki.

Kakav je čovek bio?

Važio je za velikog fudbalskog boema. Taj „tinejdžer“ u njemu se mogao videti i u privatnom životu. Uvek spreman za razgovor na ulici, dobacivanje devojkama, izlazak u kafanu. Znala je i da se omakne po koja psovka. Nakon Zvezde uputio se u svetsku avanturu. Prošavši obe Amerike, nastupao je u brojnim klubovima. I tamo je bio zvezda. Karijeru je završio u dalekoj Kanadi, braneći boje Srpskih belih orlova. Po povratku u Jugoslaviju, opet neprijatnost. Naime, vlast je Srpske bele orlove smatrala četničkim klubom. U tadašnjem režimu, svako povezivanje sa četnicima predstavljalo je problem. Prvo su mu zabranili ulazak u prostorije kluba, onda su usledila i brojna ispitivanja u policiji, a na kraju i oduzimanje pasoša. Sve ovo je jako pogodilo, inače veselog Šekija. Toliko da je čak, kako je sam rekao u jednoj ispovesiti, planirao i da se ubije 1975. godine. Nepravda boli i u fudbalu, a kamoli u životu. 

Nakon igračke otpočela je njegova trenerska karijera. Možete samo zamisliti trenera takvog temperamenta. Voleo je da podvikne, da se iznervira, to svakako. Ali bilo je nečega u njemu što ga je činilo bliskijim sa igračima nego druge trenere. To nešto je verovatno deo njegove ličnosti koja nikada nije napustila kopačke. Kao da i sam jurca na terenu, boreći se za svaku loptu, znao je kako to izgleda. I što je najbitnije, znao je da to prenese igraču. Preferirao je ćaskanja sa igračima i upravom, nego formalne i zategnute sastanke.

Između ideja i zabrana..

Zajedno sa Džajom i Cvetkovićem, tvorac je ideje da se kupuju najbolji mladi igrači iz zemlje, kako bi se formirao tim spreman za velika dela. I bilo je tako. Nažalost, Šeki je tada već otišao. Opet je sam kriv, taj nevaljali dečko. Zbog sukoba sa službenim licem kažnjen je sa 7 mečeva zabrane vođenja tima u evropskim takmičenjima. Bilo je to na revanš utakmici protiv Kelna 1990e. Naredne godine, kada je već na klupi sedeo drugi trener, svi znamo šta se desilo. Ušati pehar završio je u Beogradu. Zvezda je pokorila Evropu.

I opet su nakon toga usledili manji angažmani nakon čega je završena trenerska karijera. No, svi će Šekija pamtiti po njegovim igračkim kvalitetima. U vreme kad su nas zvali „Evropski Brazilci“ on je bio naš Pele. Kada danas pogledate njegovu sliku, likom će vam zaličiti na Ronalda. No, oni koji ga pamte kazaće vam da sličnost između njih leži, ne samo u liku, već i u tehnici. Pored fudbala, bio je poznat i kao šmeker, romantičar, boem. Znao je da porvodi noći u kafanama, okružen alkoholom i lepim devojkama. Znao je i da se pobije, ponekad i zbog nevraćenog kusura. Bio je specifična ličnost. Za svoje savremenike on je dokaz da je magija postojala.

Isti do samog kraja..

Velike je zdravstvene probleme imao zadnjih godina. Ali uvek je pratio Zvezdu. Bez obzira koliko napetih i neizvesnih utakmica igrala. Bez obzira da li plakala ili se radovala, kao jesenas kada je konačno izborila Ligu šampiona. Šeki je sve to pratio. Onako dečački se nervirao i radovao. Jer tinejdžer je zauvek ostao. Čak i u 81. godini života. Koliko je čovek bio veliki za života, najbolje govori njegova smrt. Od Šekija su se oprostili njegov klub, Crvena Zvezda, brojni prijatelji, navijači, igrači, treneri i legende našeg fudbala. Počast su mu odali i iz Partizana. Oglasio se čak i državni vrh  koji je uputio saučešće porodici. Vest o Šekijevoj smrti preneli su i pojedini inostrani mediji.

Dopustio nam je da se poradujemo ovoj Novoj godini, a onda 5. januara. 2019. otišao među legende koje krase nebo. Jer, kao što rekosmo, legenda je još za života postao. Magija nije iščezla. On je druga zvezdina zvezda. On je Dragoslav Šekularac Šeki.

Počivaj u miru!

Ukoliko želite, pročitajte i:

Crvena zvezda – zato što je fudbal ipak samo igra

Avatar

🖊️ Jovan Živković

Za ponos kažu da je najstariji i najopasniji od svih 7 smrtnih grehova. Zavist je verovatno najgora, a požuda najslađa. Meni je lenjost posebno draga 🙂

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu

Oznake: , , ,