ADHD/ADD sindrom, ili „poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti“, kod nas se još uvek olako shvata. Nećete retko čuti izjave da su deca i u prošlosti bila hiperaktivna, te da je preterano davati ovako “izmišljene” dijagnoze.
Da li je to zaista tako, najbolje znaju roditelji koji odgajaju dete sa ovim problemom. Njegovo zanemarivanje i nedovoljna edukovanost o istom evidentno narušava kvalitet života – kako deteta, tako I njegove porodice.
Šta je uopšte ADHD?
Zahvaljući brojnim istraživanjima, danas se veruje da je ADHD/ADD neurološki zasnovan. Određeni testovi, na primer, registruju manji broj neurotrasmitera ili slabiji protok krvi u delu mozga koji je zadužen za regulisanje pažnje kod osoba kod kojih se tipične ADHD/ADD osobine ispoljavaju. A kako se uopšte ispoljavaju?
Ako zanemarimo najraniji uzrast gde je teško razlikovati samo „živahno dete“, od deteta sa ADHD-om, poteškoće sa kojima se ova deca suočavaju, postaju upečatljive tek u školi. Ona, generalno, imaju problem da se fokusiraju na određen zadatak ili da kontrolišu svoje impulse. I to, zapravo, nema veze sa inteligencijom! Čak i natprosečno inteligentna deca sa ADHD/ADD-om postizaće slabije rezultate, samo iz tog razloga što se teže uklapaju u ovako ustrojen školski sistem.
Photo by Di Lewis from Pexels
Ličnost sa ADHD/ADD-om kroz obrazovanje
Naravno, očigledno je da će deca koja imaju neurološki uslovljen problem sa fokusom automatski biti manje prilagođena školskom sistemu u odnosu na svoje vršnjake. Ona kod koje je dijagnostifikovana i hiperaktivnost, imaće problema i sa kontrolom ponašanja. Ona će, na primer, upadati nastavniku u reč i neće moći da sede mirno kada se to od njih očekuje. Svakako da tu postoje i individualni obrasci ponašanja, na koje okolina nije bez uticaja.
Slabija prilagođenost školi i vršnjačkoj grupi, kao i nerazumevanje od strane nastavnika,mogu da, od slučaja do slučaja, vode agresiji, despresiji i niskom samopoštovanju. Problem, naravno, leži i u evidentnoj društvenoj neosetljivosti . To, međutim, nikako ne znači da se problemi ne mogu ublažiti. Naprotiv, dete sa ADHD/ADD-om može postizati rezultate shodno svojim sposobnostima i postati uspešna i ostvarena individua. (Čak se smatra da su i pojedini geniji poput Mocarta imali ovaj sindrom).
Image by free stock photos from www.picjumbo.com from Pixabay
Kako, dakle, poboiljšati kvalitet života deteta sa ADHD/ADD-om?
Na ovu temu napisani su mnogi priručnici, kako za roditelje, tako i za samu decu koja se bore sa ovim teškoćama. Stručnjaci se, međutim, razilaze oko toga da li je uvek preporučljivo pripisivati lekove koji ublažavaju ADHD/ADD simptome. Alternativa lekovima je takozvana neurofidbek terapija putem koje se vežba koncetracija. Postoje brojni zadaci i strategije koje će detetu sa ADHD/ADD-om pomoći da kontroliše svoje impulse ili se fokusira na svoje školske zadatke.
Naravno, veliku ulogu u prepoznavanju i osetljivosti za dete sa ADHD/ADD-om osim roditelja imaju i nastavnici. Ako škola nije kreirana za individue sa različitim potrebama, onda se mora raditi na podizanju društvene svesti po pitanju ove problematike. Priznati, za početak, da ADHD/ADD zaista postoji i da sa sobom nosi određene teškoće, a onda pokazati nešto više strpljenja.
