Volim. Nekada, sve je bilo jednostavnije. Ili možda komplikovanije? Presudite sami. Ali priče o ljubavi uvek su bile prisutne. Laki i teški počeci. Srećni i tužni krajevi. Priče prepune anegdota. Priče prepune osećanja. Nemoguće je ne biti deo te priče. Svi mi, bez obzira na pol i starost, bili smo ili ćemo biti njeni akteri. Nekada su pisma, a sada društvene mreže, uzdanice romantičara. Bez obzira da li vaše oružije bilo pero ili tastatura, ljubav pobeđuje. Nju je nemoguće zadržati.

Smrt za logiku

Veza i ljubav. Nije isto. Ako bismo pravili neku hijerarhiju međuljudskih odnosa, onda bi ljubav bila na daleko višoj poziciji. Onoj zlatnoj, prvoj. Sviđaš mi se i volim te nije isto! Koliko je samo usana poljubljeno, a ne voljeno. Isto koliko i volim te neizrečenih, a pokazano. Primera je bezbroj. Svi ljudi imaju potrebu da budu voljeni. Od strane bližnjih, prijatelja i društva. Ali, isto tako, svi mi imamo potrebu da nađemo srodnu dušu. Onu za koju znamo da će nas voleti svim srcem. Problem kod pojedinih ljudi je što ne poštuju zakon ekvivalentne razmene. Koliko uzimaš toliko moraš i da daš. Jer kada voliš ti moraš to i da pokažeš. Konstantno i iskreno. Da daješ sve od sebe. No, to neće uvek biti vraćeno. Onaj kog volite nema obavezu da voli vas. Nastavljate da volite, ali ljubav vam se ne uzvraćuje. U redu je to. Ako slušate Tropico bend, onda sigurno znate i za onaj čuveni stih iz pesme Sreća: Svako dobro uvek nađe svoje loše, sreća je to što sam voleo.

https://youtu.be/G4PfsT-5sPM

Varka za čula

Ljubav ne može biti lažna. Laž je ta koja se u ljubav maskira. U ovom svetu gde je svaki dan maskenbal, sve je na ceni. Čak i ljubav. Ljudi su ponekad ogavna bića. Za svakoga postoji određeno lice. Za svakoga postoji određena reakcija. Tako programirani oni izjavljuju svoju „ljubav“. Ali onda naiđe ono pravo. I sve forice, svi mimici, svi dekori na telu postaju bezvredni. Reči postaju suvišne, a mi nagi pred ogledalom. Zaljubljen čovek nikada ne vidi svoj odraz. On vidi te usne, te oči i tu ruku koja se ka njemu pruža. U tom trenutku svako želi da se dogodi onaj čuveni filmski efekat. Da ogledalo polomi stvarnost i da snovi postanu realnost. I onda se nađete u rukama osobe gde leto nikada ne prestaje. Spuštate raj i on postaje vaš dom. Sve dok Lucifer ne pokuca. Onaj kome je laž srednje ime pokazuje svoje lice, a vi shvatate da je karma najobičnija kučka. Ako već ljubav tražite obujte cipele. Zna se kakav je to put.

Voleti/želeti

Kada ljubav nađemo na čelu će pisati. Do tada moramo biti malo nepismeni. Ovu floskulu moguće je na sto načina interpretirati. Da li treba ostati čedan čekajući pravu ljubav da padne sa neba? Da li treba tražiti, probirati dok ne stanemo pred prava vrata? Da li onda imamo pravo uopšte ući? Tako mnogo pitanja, a odgovara nigde na vidiku. Ljudi često mešaju ljubav i požudu. To je i požudin cilj, svakako. Iako najslađi greh ona je ipak greh. Budi najdublje, često i zabranjene želje u ljudima. Izaziva ih da krenu za njima. Požuda jede, jede i samo jede. Samo uzima. Naučili smo već da je ljubav, kako uzimanje, tako i davanje. U tome je razlika. Čovek vođen požudom će posle kratkog vremena zaboraviti sve u vezi drage osobe. Njen izgled, njen glas, njen dodir. I ne treba kriviti nikog što to sa ljubavlju meša. Svi smo mi slabi na tu zločestu devojčicu što želje u nama budi. No samo je jedna stvar bitna. Zaljubljen čovek i slep prepozna. Zaljubljen čovek i gluv čuje. Zaljubljen čovek i na daljinu oseti. Jer ljubav je kad se voli.

I…

Kako ono beše glasi početak teksta? Ako se ne sećate, dobro je. Ako vam ništa nije jasno, dobro je. Sve ovo ionako znate. Ne možete da ne znate. Samo vam je bio potreban jedan vaspitni šamar. Da vas podseti da je istina mač sa dve oštrice. Trpite! Vredi!

 

Avatar

🖊️ Jovan Živković

Za ponos kažu da je najstariji i najopasniji od svih 7 smrtnih grehova. Zavist je verovatno najgora, a požuda najslađa. Meni je lenjost posebno draga 🙂

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu

Preporučujemo: