Top 5 albuma Iron Maiden-a

Istražujući sajtove i kolumne posvećene rok i hevi metal bendovima, pokušali smo da evociramo utiske koje su u nama godinama unazad izazivale pesme kultnog benda Iron Maiden. Od 16 studijskih albuma, koliko su „čelične device“ snimile za 40 godina postojanja, izdvojiti top 5 albuma po mišljenju kritičara i publike bio je veoma težak zadatak. Pokušaćemo da to spakujemo u jedan relativno opširan tekst.

 

Fear of The Dark (1992)

Možda pomalo potcenjen album, no svakako jedan od zapaženijih u diskografiji Iron Maidena. Najviše se izdvaja po smirenijem, mekanijem zvuku koji nismo navikli da čujemo na prethodnim njihovim albumima, ali to je bilo baš ono osveženje koje nam je trebalo u moru klasičnih metal rifova; ali i činjenicom da je to poslednji album sa Brusom Dikinsonom kao glavnim vokalom, sve do 1999. godine. „Fear of The Dark“ nije dobio loše kritike, ali nije ocenjen baš ni kao fantastičan- svakako je bilo i biće boljih njihovih ostvarenja. Ipak, kritičari su bili podeljenih mišljenja: dok su jedni ocenili ovaj album kao „ispod njihovog standarda, pogotovo svega onoga što su radili 80ih“, drugi su ocenili da se Iron Maiden baš ovim albumom vratio zvuku iz 80ih, i to na pozitivan način. Bilo kako bilo, mnoge od pesama sa ovog albuma i dalje slušamo- „Wasting love“, „Be Quick or Be Dead“, „Chains of Misery“ i, naravno, nezaobilaznu naslovnu pesmu „Fear of The Dark“.

 Seventh Son of a Seventh Son (1988)

Svi mi koji smo zbog ovog albuma počeli da pratimo Iron Maiden. Svi mi koji i danas sa jednakom strašću doživljavamo i obožavamo brutalnost The Evil That Men Do. Verujem da nisam jedina. Ovaj album je gurnuo Iron Maiden na svetsku hevi metal scenu kroz gigantska vrata- album je ocenjen kao fantastičan. I mada je „Powerslave“ po rečima kritičara  bio daleko ispred ovog albuma, „Seventh Son“ je bio u neku ruku inspirativniji. Baziran na romanu Orsona Skota Karda „Sedmi sin“, odakle je ideju preuzeo basista Maidena Stiv Haris, ovaj album ih je inspirisao da u svoj već prepoznatljiv zvuk unesu malo folklora. Sedmi sin je mitsko biće sa paranormalnim moćima i tako je koncipiran čak i cover albuma- želeli su da to bude nešto ludo i neprijatno. Sam Brus Dikinson bio je oduševljen ovim promenama jer je, kako je rekao, već počeo da strahuje da će postati „običan vokal u bendu“.

Killers (1981)

Album poznat pre svega zbog odlaska Pola di Ana iz benda, dolaska Adrijana Smita u isti i fantastičnim pesmama čiji je autor i dalje Stiv Haris. Šta više poželeti? Na ovom albumu još uvek se ljuljaju na pank-rok ivici koja nestaje zajedno sa Polovim odlaskom iz benda. Ipak, iako pozitivno ocenjen, ovaj album takođe je bio i još uvek je potcenjen, u smislu da su pesme sa njega daleko manje poznate nego sa ostalih albuma. Wrathchild je odličan primer za to, mada je jedna od najboljih pesama koju su ikada odsvirali.

Powerslave (1981)

Iako sam razbila „fantastičnu trojku“ najboljih albuma Iron Maidena a koju po većini čine „Piece of Mind“, „Powerslave“ i „The Number of the Beast“, uradila sam to iz nekih ličnih razloga- nisu mi sva tri omiljena. Ali ipak sam zadržala „Powerslave“ na drugoj poziciji iz prostog razloga zato što je ovo još jedan album koji su osvežili folklorno-istorijsko-apokaliptičnim notama. Uz više metala a malo manje panka, bio je to fantastičan spoj. Nakon ovog albuma svi fanovi Maidena u to vreme mogli su kritičarima koji su ih nazivali običnim pank bendom sa ponosom da kažu- pank? Više je hevi metal. I da im uz to puste Aces High ili Two Minutes to Midnight.

The Number of the Beast (1982)

Brus Dikinson je konačno došao na mesto glavnog vokala u bendu. I ostao. Iron Maiden se konačno popeo na prvo mesto ovim albumom. I ostao tu još dugo. Ovo su valjda dovoljni razlozi da „The Number of the Beast“ zauzme vodeće mesto na našoj listi.