Transhumanizam ili humanizam savremenosti

Humanizam je filozofski i etički stav koji naglašava vrednost i delatnost ljudskih bića. Sa druge strane, transhumanizam je filozofski pogled na svet koji smatra da ćemo sa tehnologijom u nekom trenutku u budućnosti postati više nego ljudi. Postoji izvorna kontradikcija koja se sadrži u ovakvom gledištu. Kroz istoriju i praistoriju ljudi su otkrivali nove načine koji bi im omogućili da razviju svoje ideje u delo. Imali su mogućnost da budu ono što jesu u okvirima datih ili otkrivenih mogućnosti. Možemo reći – u okviru datih transmogućnosti.

 

Jezik, vatra, točak, pisaća mašina, teleskop, parna mašina, barut, električna energija, atomska energija, avion, kompjuter… Svako od ovih otkrića omogućilo je novi beskonačan skup funkcija dat čoveku da se njime, dobro ili loše, koristi. Čovek se sa njima i u njihovim okvirima na neki način igra, i tako transcendira svoje granice. Savremeno doba je isto koliko i svako drugo specifično u pogledu datosti pruženih čoveku.

Jedna od tih specifičnosti može biti velika prisutnost npr. mobilnih, i u novije vreme android, telefona. Jedan takav telefon, kao produžena ruka čoveku, ili možda još jedna ruka, dozvoljava mu dostupnost veoma širokog spektra informacija i veština. Na kraju krajeva, i samo baratanje telefonom može smatrati veštinom po sebi, koju svaki čovek koji poseduje ovakav telefon koristi opet na sebi svojstven način.

A sada, da se vratimo nekoliko vekova unazad i na sam humanizam. Veštine čuvanja i gajenja stoke, čitanja i pisanja, plivanja i dr. bile bi mnogo korisnije za preživljavanje i izgradnju karaktera. Takve veštine bile bi onaj produžetak koji za nas danas predstavlja npr. jedan mobilni telefon. Prosto nas aktuelnost proseka stavlja u poziciju da ćemo pre baratati telefonom ili kompjuterom nego što će to biti npr. prepisivanje perom koje nisu dostupne širokoj populaciji.

Humanizam i njegov nastavak

Evolucija nam se događa u svakom trenutku interakcije sa svetom. To što se mi menjamo, što je prirodno da nam se događa da se menjamo u interakciji sa svojom okolinom, ne znači da je to dobro ili loše. Kako se vremena menjaju, pa sa njime i ciljevi, veštine i tehnologije koje nas okružuju te određuju, menja se i čovek u skladu sa tim. On možda postaje inteligentniji, sposoban da barata sa mnogo više informacija u trenutku, pronalazi nove lekove, aparate, ali takođe ne može da bude potpuno u skladu sa svim savremenim trendovima. Na taj način, on ostaje zagubljen u mnoštvu koje ga okružuje.

Sigurna sam da su neki ljudi I u veoma davnim vremenima mogli da se nađu sa obe strane tendencija savremenosti u kojoj su se našli. Prethodne nedelje dogodilo mi se to da sam sa majkom razgovarala o prolaznosti. Danas moram da odspavam bar nekoliko sati, da jedem, izbacim smeće iz kuće. Volela bih da me ne boli glava. Sutra imam zakazan razgovor za posao.

Možda sam avatar u nekoj igrici koju je neko drugi smislio. Imam moć da delam, razum da mislim i imam oruđa i oružja, ili „produžetke“ sopstvenog tela, kojima baratam sve bolje i bolje. Tako pomeram granice sopstvenih sposobnosti i mogućnosti. Šta sam ja? Više od čoveka, novi čovek, nečovek…