Izdavačka hibernacija benda Sink započeta 2014. je zvanično okončana krajem maja ove godine. Izlazak novog albuma Pred stubom srama pokazao se i kao izlazak iz samostalnog izdavaštva. Novi album ovog domaćeg benda pokriva Nocturne media. Nakon vrlo energičnog i emotivnog prvog albuma, sačekao nas je malo drugačiji zvuk i tematika. Punoća zvuka na koju smo navikli nije izostala, ali složenija muzička sintaksa i progresiva su pravo malo iznenađenje za fanove.
Nakon 3 godine pauze, domaći bend Sink izbacio je novi album uz pokriće izdavačke kuće Nocturne media. 20. maja je bila održana promocija albuma, propraćena svirkom u Domu omladine. Prethodni album bacio je akcenat na mnogo problema, pre svega socioloških i političkih. Ne može se reći da je tematika koja nas je privukla ovom bendu izostala na novom albumu, ali promena je primetna. Očigledno je da se sada srećemo sa mnogo zrelijom, složenijom, konceptualno upakovanom muzičkom tvorevinom koja krije brojna, ne previše očigledna iznenađenja.
Oslikano sa više od hiljadu reči
Slušanje često počinje gledanjem. Na kraju krajeva, svetlost putuje brže od zvuka. Drugim rečima, osuđeni smo na to da prvi utisak o muzici donose oči, a ne uši. U tom trenutku na scenu je već stupio omot albuma koji je za potrebe benda radio Goran Devlić. Svaka pesma ima svoju vizuelnu predstavu, ali je posebno zanimljiva ova prva gde je čovek privezan za stub.
Omot albuma “Pred stubom srama”
Slika je vrlo snažna. Boje koje dominiraju su crvena i crna. One najviše podsećaju na apokaliptični, bilo lični ili opšti, scenario, kroz krv i tamu. U toj atmosferi koju prožima nelagoda i stanje pripravnosti, čovek je okrenut ka i vezan za stub. On nije okrenut ka masi, već baš ka samom stubu koji vrlo podseća na kamen. Zanimljivo je da je u ovom konceptualnom albumu glavni motiv upravo kamen, odnosno stena – simbol večnosti, postojanosti i snage. To upravo predstavlja svojevoljni izlazak benda i onoga što pokušavaju da nam kažu pred sud entiteta, a ne nečeg promenljivog kao što je recimo ljudsko spoljašnje ja.
Pronaći ćeš reči…
Apokaliptična atmosfera ne treba da nas zavara. Momci iz Sink-a nikako ne pokušavaju da nam prodaju već hiljadu puta ispričane priče i varijacije na temu pesnika čije je vreme prošlo i propalih intelektualaca. Sama pesnička forma je skoro potpuno razbijena i više podseća na kratke priče, nego na lirske pesme. Autor se nikako nije ograničavao rimom. Moglo bi se reći da su više nalik epovima, ali bih se radije odlučila za neku polimerizaciju obe vrste. Ujedno, kroz to se opet provlači pojam kamena jer je sama forma ep-lirika stamena i mnogo snažnija.
Tekst pesama je vrlo složen i odvija se na nekoliko nivoa. Čar ovog pristupa je što će čak i neko ko nema nikakvo predznanje o onome što pesnik kazuje pronaći smisao i određeno značenje. Druga pogodnost ovog pristupa je što ove polovično apstraktne pesme mogu da se razumeju kao povezana celina ukoliko se sluša ceo album odjednom i bude želju u uživaocu da sazna više. Nepogodnost je ograničavanje samo na određenu publiku koja je voljna da se udubi u značenje i shvatanje tekstova i različite muzičke forme.
Na prvo slušanje se ne bi reklo, ali ovaj album odlikuje i poprilično složena muzička sintaksa. Pogledajmo za trenutak sve pesme redom u albumu kao celinu. Početak je vrlo jednostavan, blag i netipičan za Sink, što ujedno predstavlja i prvo iznenađenje. Ukoliko pratimo krivudanje dinamike muzike, vrlo lako uviđamo da se mirniji i agresivniji motivi prepliću sa sve većim maksimumima kako vreme odmiče. Kulminacija se dostiže kod pesme Rašmor i zatim opada.
Bogat zvuk je nešto što nevešto uvo primećuje tek nakon više slušanja. Kada se pređe ta barijera, vidi se da je Nebojša Radovanović uradio dobar posao što se tiče produkcije. Ulazeći dublje u muzičku potku vidi se da bend koristi i netipične elemente za njihov zvuk, kao što je na primer električni klavir. Iako bismo ovaj album mogli smestiti u žanr progresive, ovi momci ipak izlaze iz žanra što je veliki plus. Ipak, na mestu solaža uglavnom nema tako bogate pratnje, što je svakako za poštovati jer su momci odlučili da ostanu verni tvrdom zvuku. Sve ovo je dodatno otežavalo posao pevaču koji se odlično snašao u svojoj ulozi. Bogdan možda nema veliki raspon glasa, ali njegova tehnička potka i razumevanje muzike je na odličnom nivou. Posebno se vidi u velikim kontrastima kao kada se u prvoj pesmi savršeno uklopio sa božanskim glasom Angeline Kačuković (Random), pa sve do kraja albuma.
Ako se osvrnemo na pesmu Kalkulus, koja je jedini instrumental, vidimo da čak ubacuju zvuke koji nisu karakteristični za instrumente. Snimljeno je uriniranje jer ubacuje jasnu asocijaciju na kamen u bubregu. Međutim, nakon slušanja baš se u ovoj pesmi vidi kako u određenim delovima punoća pati nad “tvrdim zvukom” i bar mene tera da želim da čujem istu, ali i ceo album u pratnji simfonijskog orkestra, što se možda na prvi pogled ne bi uklopilo sa tematikom.
SAMO ZA LUDAKE.
CENA ULAZNICE – RAZUM
Muzika je umetnost koju ljudi najintuitivnije razumeju i pred kojom niko ne ostaje ravnodušan, a poezija je najdublji manifest misli i osećanja koje reči mogu predstaviti. Zajedno predstavljaju vrlo moćno oružje u prenošenju poruka velikom broju ljudi, ali pre svega izražavanja samog umetnika. Čini se kao da je i zaboravljena, odbačena i ostarela majka svih umnih disciplina, filozofija, našla utočište baš u ovom svetu, više nego ikad. Autori albuma Pred stubom srama to vrlo dobro znaju, ili bolje reći osećaju. Mnogo toga što jeste ili nije, o čemu je poželjno ili nepoželjno pričati, izneseno je u ovih 12 pesama.
Simbioza pesničkih slika i muzičke pratnje su estetski lepe. Pritom, subjektivno moram izdvojiti Omfalos kao najlepšu. Nije ni čudo jer je posvećena Gaudiju i njegovom stvaralaštvu. Moram priznati da sam tokom prvog slušanja pomislila da je pesma posvećena geografiji i lepoti Srbije, što govori o moći ovog albuma i njegove apstrakcije. Lepota je element koji i prvi uviđamo u smirenosti prve pesme, iako to nije njena primarna svrha. Petar nas uvodi među svet stena i to je jedna od najjačih asocijacija na kamen koja iskorišćena jer većina nas zahvaljujući religiji zna šta znači Petar. Imena pesama često su nepoznata prosečnom slušaocu, što dovodi do potrebe za istraživanjem njihovih značenja.
U mnogim pesmama pesničke slike delimično ili bar intuitivno daju znak, odnosno, otkrivaju o čemu se radi. Ipak, ima i očiglednijih nagoveštaja kao što je stih u pesmi Monsanto: I Portugalija… što po mom mišljenju kvari posebnost i inteligenciju ove pesme, ali sa druge strane, ne ostavlja slušaoca previše zbunjenog. Vrativši se na početak svega, shvatamo da prvih minut i po otkriva skoro sve.
Čovek-stena traži spolja uzroke i razloge za svoje unutrašnje nelagode. Traži totem, svojevrsni beg, ali ipak dobija odgovor da je to nemoguće i da treba pogledati u sebe. Ne utiču spoljašnji faktori na promene, već unutrašnji. Stena se uvek kruni pomalo spolja, ali iznutra ostaje čvrsta i traje hiljadama godina. Nakon primarnog impulsa buđenja na red dolaze sociologija i politika. Stanje u zemlji koja je kao prostitutka i ekonomska i sociološka. Takođe i sama naša masovna uslovljenost, pri kojoj je najjači motiv Koračaju svi Pavlovljevi psi u kojoj pojedinac treba da doživi katarzu povodom svih svojih uslovljenosti. Ne mora biti izražen čak ni motiv tipičnog primera uslovljenosti – ispiranje mozga religijom/uverenjima, već i malim i naivnim. Kao i nemušti jezik koji nas trza iz stanja opčinjenosti i shvatamo da se u takvoj atmosferi više ne govori o ljudskim bićima, već govorimo jezikom životinja.
Dalje putujemo u svet grobova koji predstavljaju večnost, ali i nasleđe naših starih. Istražujemo odnos modernog čoveka i njegovu neposvećenost ranijim principima. To možda najviše vidimo pri slepom verovanju u nauku i naučna dostignuća, kao i recimo zapostavljenost filozofije i istorije dok u isto vreme punimo mentalne špriceve instant informacijama i motivacionim govorima. Forma je zadobila prevelik značaj, dok se smisao sve više gubi i znanja starijih bivaju odbačena kao sujeverje.
Preko preteranih i zajedljivih posledica forme u Niobi dolazimo na vrlo strm put. On se već više obraća individui. Ovo je možda i jedina pesma koja je posvećena samo pojedincu, a intuitivno je najjasnija. Najefektivnija pesma po mom mišljenju je ipak Monstanto. Pored toga što možda suviše retko nailazimo na umetnike koji se u muzičkom svetu bave baš ovim problemom, sam uvod u pesmu, klavirski momenat savršeno simbolizuje plastičnu apokalipsu, kao kakav futuristički vodopad smeća i plastike. Savršeno uklopljena i neizmerno jaka bavi se možda najbitnijim i gorućim problemom. Uslovi za život, hrana i voda, odnosno njihovi prirodni izvori polako nestaju zbog naše krivice. Više ne lovimo, u potpunosti smo odvojeni od prirode, ne osećamo kada ubijamo. Najmoćniji motiv je baš vraćanje blata prečistoj maćehi. Ovo može da se razume ili kao da nam je priroda postala maćehu ili kao da smo sada sačinjeni, po starom grčkom mitu, od novog blata. Pored toga što je hrana naše hrane sintetička, što utiče na čoveka, dočekali smo oberučke kompanije kao što je Monsanto koje nam serviraju GMO hranu. Samim tim gube se i stara semena i sve više naša povezanost sa majkom-maćehom. Ovde se pojavljuje baš i prikaz globalnog oksimorona, s obzirom da je ubačena i slika Monsanta kao mesta u Portugaliji.
Prelazeći preko Babakaja, kao pesme koja i nema konkretne, vidne veze sa Babakajem i koju možemo ostaviti na lično tumačenje slušaocu, dolazimo do Rašmora koji počinje vrlo efektnom muzikom. Pesma je očigledno posvećena Americi i njihovoj invaziji. Preko estetike i instrumentala dolazimo do kraja albuma. Pijedestal je pravljen po motivima iz Teslinog intervjua u kojem je pričao o ženama i feminizmu. Sink se okreće i globalnoj i aktuelnoj borbi pokreta za prava žena. Okreće se ponašanju i sveopštem stavu o ženama. Buđenje u pogledu ove teme zaista i jeste vrlo bitno. Bavljenje prirodom, opštom, ljudskom, pa na kraju i prirodom polova je nekako i logičan sled događaja. Ovde opet na scenu stupa forma. Bitno je uvideti da je jednakost u pravima mnogo drugačija od želje za određenim oblikom ponašanja, možda čak i sa obe strane, koje se opet svodi na očekivanja.
Boravak Pred stubom srama je put koji iznosi na videlo mnoge ideje i izvodi iz sive zone poluinformacije koje su uspostavile hegemoniju nad glavama mnogih. Mešanje činjenica, žmurenje, lažni ideali, zamena teza i agresivno neprihvatanje su sve pojave protiv kojih bend izlazi. Samom koncepcijom albuma, članovi benda nas teraju da izađemo iz tog stanja. Razmišljanje, istraživanje i lepota su smislene celine kojima treba zameniti gore pomenute negativne pojave. Posebna stvar koju treba ceniti su isprepletani simboli novog i starog ukomponovani u čisto umetnikove reči. Čak i samo izlaženje iz žanra i ubacivanje atipičnih elemenata ide u prilog tome. Upravo ta pojava da ne beže od starog, uviđaju novu trulež, ali i nuđenje zdravog modernog su na kraju najmoćnije oružje kojim autori zaokružuju priču albuma.
Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.
