Selfi najčešće prate dva, u biti negativna stava. Jedan je asocijacija na priču o Narcisu koji je gledajući zaljubljeno u svoj odraz, nastradao. Dok sa druge strane, najčešće, američki psiholozi samofotografisanje ocenjuju kao manjak samopouzdanja te se preko samoreklamiranja na fejsbuku radi na rastu ega. Međutim, postoji li nešto treće u tome?

Selfi politika

Koliko dobro poznajemo sami sebe i, u krajnjem slučaju, kakav odgovor nalazimo u fotografijama? Zašto ga ne možemo naći na nekom drugom mestu? Sa kog izvora potiče tolika želja za selfijem i zbog čega je on tako važan deo naših života? Ta opčinjenost zbog koje jedva čekamo da ostanemo sami kod kuće ne bi li smišljali nove poze, pozadine, stilove, odeću, proveravali svetlosne uglove, premotavali u glavi filmove, scene i osećanja koja čine celinu, samo zarad fotografisanja.

Ipak, kada smo na žurci, u provodu ili na putovanju ne postoji potreba za dokumentovanjem, beleženjem svog prisustva i kasnijeg davanje drugima na uvid (hteli to oni ili ne). To su činjenice kojima se hrani naša duša, a oslikava ih lice. Utiske, energiju, atmosferu i saznanja možemo da prepričamo i verbalno. Pa ipak, čemu sva ta euforija?

Moj selfi

Kad sam pohađala Master, a jedan od zadataka na času grafičkog dizajna, bilo pravljenje fotki po nekom (bilo kom) paternu. Izabrala sam, onako na brzinu, selfi kao temu. Prisutne je, kako sam i očekivala, odgovor naveo na smeh, a ja sam morala svoj izbor da opravdam pogodnom tezom. Ona je, kao fleš projurila kroz moju glavu i, parafraziram, glasila ovako. Samofotografišući se posmatram sebe onako kako me drugi vide. Na taj način dobijam uvid u samu sebe. Potom sam pogledala reakcije i izraze lica svojih kolega, ali i profesorke. Svima kao da je iznad glave stajao veliki znak pitanja. Bliže, učinilo im se da to ima smisla, samo nisu bili sigurni gde se krije ključ. Iskreno, u tom trenutku nisam bila ni sama sigurna na koji način da opravdam svoju opsesiju tako da ona poprimi više itelektualnosti nego što u narodu trenutno ima. Ali verujte, lakše je nego što se misli.

Selfi spolja ili iznutra

Prvo, nikada ne fotošopiram selfije jer me to podseća na American Dream filmove i nema dovoljno dodira sa realnošću. Drugo, kao pogodan trenutak za selfi smatram onaj u kome me prožima određeno snažno osećanje. Sreća, tuga, razočarenje, ljubav, strah, uspeh, ponos, ljutnja, mržnja. To znači da se iza svake od njih krije neka priča. Treće, ne klikćem do iznemoglosti i ne trudim se da napravim ekspresiju koja je suprotna mom untrašnjem stanju. Cilj nije dobiti selfi na kojoj sam sebi lepa već onu na kojoj sam iskrena. Četvtro, dok blic seva imam izuzetnu potrebu da se povežem sa ljudima, da se prepoznaju i na taj način otvore kada shvate da nisu sami. Peto, dok se samofotografišem posvećujem se sebi i svojim mislila, postajem ih svesna dozvoljavajući im da me preplave.

Selfi-pa šta?

Na kraju pitanje: “Zašto je drugačije i “bolje “ ako nismo mi nego neko drugi autor naših fotografija?” Realno, ne znam. Jer jednostavno, šta ako nemamo nikoga pored sebe? Da li zbog toga treba sputavati svoje misli, potrebe, kreativnost i trenutna osećanja? To znam. Nije poželjno niti neophodno. Zato, ne dozvolite da vam bilo ko nameće osećaj da ste manje vredni, plitki, ili svakodnevni samo zato što kažete da volite da pravite selfi već se bolje zapitajte koliko je druga strana zaista vođena predrasudama.

 

Autor: Maša Kočović