Da li će neko biti negativno okarakterisan kao “seljak” ili “seljanka” ne zavisi direktno od toga gde je osoba rođena. U tom kontekstu, seosko ili ruralno naselje ne čini njegovog stanovnika automatski čovekom drugog reda. Ipak, postoje dve glavne linije ili tačke od kojih se dalje račvaju svi oni segmenti koji čine bivstvovanje, a karakteristične su baš za ovaj tip naselja. Jedna od tih linija je fizička a druga duhovna. Pa, da krenemo redom..
Usamljeni grad
Prvo, zamislite ovakav tok priče. Od najranijeg detinjstva ste voleli selo. Glavni razlog nije bila priroda već usamljenost u gradu koju je vaš odlazak kod strica na selo u potpunosti menjao. Tamo ste se družili sa sestrama, bratom, bližim i daljim rođacima. Vaši susreti bili su tokom leta, preko raspusta. Najviše su vas opčinjavali buka, jutarnji smeh, zajednički obroci, kreativne igre i deljenje kreveta.
Za razliku od Beograda gde je vaša tročlana porodica, pri čemu su otac i majka veći deo dana bili na poslu, delovala siromašno i pusto. Ipak, kako ste odrastali, sve ređe je periferija zaokupljala vaše misli, a prvobitna ljubav se smanjivala Za to su bili “krivi “svakodnevica i drugi tinejdz problemi. Škola, fakultet, hobiiji, veze i obaveze, drugari. Sada se vratite u sadašnjost, nekih 15 godina kasnije kada je ona idealna slika postala realnija a vi probirljiviji, došao trenutak baš za tu pravu sliku stvari.
Seoski scenario?
Dok sedim u zastakljenoj bašti sa svojim ljubimcem gušterom, posmatram kako su trava, grane i lišće nemirni na vetru i razmišljam koliko je sve to divno. Ne mogu da prestanem da uživam u svoj toj zavodljivosti slobodnog života prirode i lakoće. Međutim, u kadar mi ulazi otac sa onom starom kosom u ruci. Sređuje baštu i čini da sve to izgleda tako bajkovito. Evo ga, zove me da sečem paradajz i da ga poređam da se suši. Iz daleka čujem glas strica koji zove da se pravi ručak, obere paprika, sakupe šljive i pograbulja otava. i tako narušeni mir otvara jedno potpuno novo polje aktivnosti.
Onda,
dolaze brat, snaja, sestra i zet kao i njihova deca. Poslovi se gomilaju. Mnogo vrednih ruku, reklo bi se. Ono što je zajedničko kod seoskih stvari jeste da se svaki resurs maksimalno iskoristi i da za svaki zadatak postoji najjednostavinje rešenje. To vam je patern. Na primer, ako gulite papriku, otpaci se ne bacaju jer će to biti hrana za kokoške. Ako pravite supu sve ono što odbacite dok čistite zeleniš- poješće ovce. Ukoliko ručate- ostatke će pojesti pas. Šišarke od kukuruza su najbolje da se vatra razgori..i mnogo je takvih primera.
Drugo, ako nemate više stolica – tu su gajbice; nema struje – kafa se kuva na alkoholu a tople vode ima u dvorišnom bojleru; niste poneli dovoljno garderobe iz grada – u starom ormanu u dedinoj sobi je odeća za sve uzraste i sva godišnja doba I oba pola. Dakle, sve je maksimalno praktično i podređeno svakodnevnom zadovoljavanju osnovnih potreba pri čemu je jako bitno da uvek sve bude na svom mestu. Takođe, nikakve inovacije nisu dobrodošle čak iako su možda bolje rešenje od postojećeg.
Po-selo
Većini je poznato da je sada vreme kuvanja ajvara. Puno uposlenih ruku je tu koje peku, gule, melju, mešaju i pakuju gotov proizvod u tegle. Ceo proces prati i ćaskanje. “E, znaš li onu N.N koja se udala pa prevarila muža dok je on nju sve vreme varao, i pre braka?” ili “ Jao, sledeće nedelje je svadba, Šta da obučem?” i da ne navodim dalje. U početku, priča deluje naivno i kao opušatnje mozga od svih opterećujućih državnih i globalnih problema uvlačeći vas u tamni vilajet lokalnih teških priča. Sebe doživljavate kao malog Boga. Ćakulajući o tuđim sudbinama i razrađujući potencijalni razvoj događaja, nudite svoje znanje na tanjiru jer su to banalnosti u koje se svakako razumete.
Na prvi pogled, tuđe, jednostrano sagledane sudbine, biće dokaz da i niste tako loše prošli sa podelom životnih karata. Međutim, posle nekog vremena, zvečanje I praznina tih razgovora će vas iscrpiti i shvatićete da kao što se poslovi obavljaju rutinski iste takve su i priče. Površne, trenutno zabavne i isključivo dnevne, iscrpljene do maksimuma. Na primer, kada biste odsustvovali nekoliko dana, meseci pa čak i godinu, ne biste ništa propustili. Kada se vratite, širokogrudo bi vas dočekale iste banalne teme samo sa izmenjenim likovima.
I, zašto ne selo?
Nije ovo bila priča protiv sela jer ima tu mnogih prednosti. Priroda, sporiji i mirniji život, druženje, grupni radovi i smeh bez briga, ali ako vam prioritet nije trenutno zadovoljstvo već život u sadašnjosti sa ulaganjem u budućnost, onda se ipak držite grada. I nije to neka elitistička priča već realnost jer veliki duhovi teže velikim stvarima.
