Popularnost ovog instrumenta, i gotovo stotinu godina nakon što je patentiran, ne jenjava. Detektor laži (aka poligraf) traje od 1921. godine i u policiji je i dalje u upotrebi, mada se rezultati sa poligrafa danas uvrštavaju u dokaze sa mnogo više skepticizma nego ranije. Zašto je to tako?
Pre svega, ukoliko ste tužilac i na sud izađete sa optužnicom u kojoj vam glavni dokaz predstavljaju rezultati sa poligrafa, istu vam može oboriti ne nužno iskusni apsolvent Pravnog fakulteta, a za to mu nije potrebno nikakvo iskustvo. Jer je detektor laži, iznad svega, nepouzdan. Naravno, on pouzdano meri vaše fiziološke reakcije, ali većina psihologa smatra da je tvrdnja da detektor laži može zaista da izmeri da li vi lažete jednostavno- nemoguća.
U nekim zemljama detektor laži i dalje se koristi u policijskim istragama, kao i u nekim firmama zarad lakšeg i efikasnijeg zapošljavanja radnika. Međutim, problem sa ovim instrumentom je taj što ako između fiziološke reakcije i laže stavimo znak jednakosti, poligraf može detektovati da laže osoba koja zapravo govori istinu ili pak da govori istinu osoba koja u stvari laže. Nije tako zanemarljiv problem, zar ne?
Poligraf meri određene fiziološke korelate- krvni pritisak, puls, ritam disanja kao i osetljivost kože (psihogalvanski refleks) dok ispitanik odgovara na određena, uglavnom ozbiljna, pitanja. Test započinje pre-testom koji će ispitivaču poslužiti da sazna nešto više o ispitaniku i na osnovu tih informacija kasnije sastavi tzv. dijagnostička pitanja. Ispitivač je u obavezi da ispitanika upozna sa načinom na koji poligraf funkcioniše i upozori ga da je veoma važno da istinito odgovara na postavljena mu pitanja. Zatim ispitanik radi “stim test” u kome se od njega traži da slaže kako bi mu dokazali da je poligraf uspeo da detektuje njegovu laž. Pretpostavlja se da ispitanici koji su zapravo krivi postanu nešto anksiozniji kada im se pokaže da je test zapravo validan.
Na poligrafu se postavljaju tri serije pitanja- irelevantna pitanja, kao što bi bilo recimo “Da li je Vaše ime Dušan?”, dijagnostična pitanja i na kraju ostaju još relevantna pitanja, čiji odgovori ispitivača uglavnom zanimaju. Ove serije pitanja su balansirane međusobno kako se ispitanik ne bi “navikao” na određenu vrstu pitanja. On je “prošao” test ako je vreme proteklo od postavljanja pitanja do davanja odgovora na relevantna pitanja kraće nego za dijagnostička pitanja.
Detektoru laži s pravom se zamera na validnosti jer suviše intimna ili na bilo kakav način direktna pitanja mogu unervoziti i nevinog ispitanika, dok nekome ko je kriv može da pođe za rukom da “prevari” instrument i da se ne otkrije da je slagao. Validnost detektora laži na sasvim lep način opovrgava jedan matematički izveden dokaz: iako kriminolozi govore da je pouzdanost ispod 70 procenata, ovaj dokaz govori kako ne prelazi čak ni 12%! Naime, u slučaju krivice ispitanika, poligraf je zaista “tačan” i to u proseku između 83 i 89%, ali se kod nevinih osoba greške mnogo češće dešavaju i grafik poligrafa bude “kriv” u 11 do čak 50% slučajeva, te se njihova nevinost utvrđuje naknadnim postupcima.
Aleksa Gregori je 1951. godine u svom izlaganju “Razumevanje testova na detektoru laži” objavljenom u magazinu “Mičigen stejt bar žurnal” napisao:
“Moramo biti sasvim načisto da test za otkrivanje obmane nije lek za sve, niti poslednja reč ma kog tipa istrage. Nikada nije postojala namera da se od njega napravi bilo šta osim istražnog pomagala. Sada ne postoji, nikada nije postojao i verovatno nikada neće postojati nikakav mehanički aparat koji sam kao takav može otkriti laž. Zbog toga je očigledno da instrument tipa detektora laži ne može da postoji…“
