Moderno je doba i živimo u modernom društvu gde je manje više sve postalo čoveku na dohvat ruke samo jednim klikom. Od poručivanja hrane, kupovine, do pronalaženja partnera. Da li je to uvek prava stvar? Olakšavaju li nam te novotarije život. Čine li nas srećnijima? Gde je nestala toplina?
Vratimo se malo u prošlost, u vreme kada u Srbiji nije bilo razvijnog interneta, mobilnih telefona i kompjutera. Klinci bi rekli da je to bilo pre Hrista, a od tog perioda jedva da je prošlo dvadesetak godina.
Svi oni koji imaju više godina nego što Srbija ima gradova, guglajte malo koliko je to, osetite čari današnjeg društva, se vrlo dobro sećaju čime smo se zanimali devedesetih. Igrali klikere, jurili za loptom po čitav dan. Pre škole gledali Vitez Koju, a pre spavanja Laku noć deco i to u pola osam uveče. Kineske kopije Seginih konzola su bile vrhunac tehnoloije dok smo duvali u kasetice ili ketridže samo da bi Super Mario radio. Ili da bismo gađali patke dok nam se onaj podli pas smeje kada promašimo na Duch hunt. Vikend je bio rezrvisan za reprize omiljenih crtanih filmova. Čekali smo te reprize sa istim žarom kao i one epizode radnim danima.
Ko je bio malo imućniji gledao je to na video rekorderu. Ljubitelji muzike su satima čekali da na radiju puste njihovu pesmu. Molili se u sebi da neće biti nekih džinglova i da će voditelj da ćuti kako bi pesmu snimili na kasetu. Igrao se tetris, čuvao tamagoči, sakupljale se razne sličice dok su neki glumili kako puše cuclajući žvake u obliku cigareta.
Kablovi su bili sinonim tog vremena, a džojstici ili telefon bez kabla bi bio neka vrsta magije i u to vreme je tako nešto bilo nezamislivo. Prvi mobilni telefoni su bili ogromni, sa velikim antenama i malim ekranima i nisu bili baš zabavni. Dečaci kao dečaci uvek bili nestašni, a vrhunac pornografije je bila crno bela slika tete na petoj strani novina kojoj se vide samo grudi.
Kada sve to ispričamo današnjim klincima, baš onima koji su rođeni na početku tih nekih promena, pa stasali kad je sve već uveliko zaživelo, njima te stare stvari deluju čudno i nepoznato kao što našim roditeljima nove stvari deluju strašno i koplikovano. Sa podsmehom i malo rugajući se slušaju to i smatraju kako su to gluposti i kako oni žive u najboljem vremenu. Ne znaju koliko smo mi imali više slobode jer nismo bili ograničeni društvnim mrežama, markiranom odećom i skupom tehnologijom.
Šta se promenilo dok su novi klinci odrastali?
Crtani filmovi su postali nasilni, dečiji program je manje više istrebljen na velikim televizijama, a deca su postala jeftina zabava u kič emisijama. Kopije jeftinih konzola su zamenili skupi kompjuteri, konzole i još skuplji telefoni. Nije bitno koliko godina imaš, telefon moraš imati i pre nego što počneš da čitaš i pišeš. Internet,u kojem je more informacija, je ubio svu draž čekanja nečega. Sad je sve tu jednim klikom.
Filmovi, muzika, igrice, sve što vam padne na pamet je tu. Uz sve to tu je i ona mračna strana interneta kojoj su klinci izloženi. Od raznih vulgarnosti, već spomenutog kiča, pa do bolesnih stvri koje mogu da ugroze život deteta. Ipak izgubila se toplina ljudske reči, draž napisanog slova na papiru i mnoge druge slične stvari. Nikada nismo imali više mogućnosti da komuniciramo, a nikada nismo manje govorili. Za praznike se šalju šablonske poruke bez smisla. Ljubav i toplina su izgubili na ceni, a vulgarnost i nemoral se kotiraju veoma visoko.
Ovo je samo mali delić stvari koje su se drastično promenile u odnosu na godine kada su na sceni bili neki drugi klinci. Ko zna kakvi bi i mi bili da je to sve bilo u naše vreme. Kako god bilo, znam da bih se i danas bez razmišljanja vratio u one dane. Ponovo bih sedeo ispred televizora i čekao da počnu Nindža kornjače.
