Ima li koga ko je gledao kultno Društvo prvih pesnika (Dead Poets Society, 1989), a da makar za trenutak nije poželeo da jednoga dana bude „s one strane katedre“? Podrazumeva se – da bude profesor poput Džona Kitinga. Ima li nekog ko posle dotičnog filma nije bio zaveden propagandom romantizma? Pa, makar malčice?

Ako niste odoleli ovim utiscima – za to postoje razumljivi razlozi. Profesor Kiting je strašno kul (još više zbog toga što ga tumači Robin Vilijams), a romantizam je opasno zavodljiva ideja.

Ako ovaj klasik slučajno još niste pogledali – dopustite sebi da budete inspirisani.

O čemu govori to famozno Društvo mrtvih pesnika

Stecište radnje je jedna privatna škola u kojoj se pred učenike postavljaju visoka očekivanja. Pravila su nehumano stroga, a tradicija se neguje do idolopoklonstva. ( Pogodnog li tla za nastanak tinejdž bunta !) Pa ipak, ovdašnji učenici su uzorni i poslušni, a uštogljenu atmosferu prekida dolazak novog profesora književnosti. Jer –  Džon Kiting je sve samo ne „tradicionalan profa“. Njegove metode su nekonvencionalne, a obrazovni ishod – stvaranje slobodnog mislioca.

Nekolicina učenika ubrzo biva zaražena njegovom carpe diem filozofijom, i ponovo oživljava nekad postojeće Društvo mrtvih pesnika. Ovo je (nevinog li greha !) podrazumevalo noćno iskaradanje i čitanje poezije. Kiting podstiče učenike da prevaziđu lične blokade i druge probleme, što u jednom trenutku razultira tragedijom. Naime, samoubistvo jednog učenika zbog očeve zabrane da se bavi glumom, dovodi do Kitingovog izbacivanja.

Ovako grubo sročena radnja nesumnjivo deluje krajnje sumorno. Šta je onda to što u ovoj priči toliko inspiriše i tera na neki  „unutrašnji“ osmejak?

Ah taj carpe diem!

Kitingova carpe diem ili uhvati-trenutak filozofija deluje kao pravi recept za optimizaciju života. Ovo podrazumeva izvesnu dozu odvažnosti, „grabljenje šanse“, ali i poziv na stvaralačko delovanje. Ovo znači ispijanje života do srži (uz oprez da se ne zagrcnemo). A sve zbog toga da nam posle ne bi bilo žao što živeli nismo.

Iako to u filmu nije eksplicitno spomenuto, ovo su čiste ideje romantizma. (Kitingova opaska da se poezija ne može šablonski meriti, cepanje udžbenika i propaganda slobode ovome idu u prilog). Ovo je jasno ustajanje protiv pravila, ali ne radi bezrazložnog bunta. Ustajanje protiv pravila ovde ne znači kompletnu anarhiju i odsustvo moralnog kodeksa. Protiv pravila se ustaje, jer čovek koji im robuje ostaje čovek „u kutiji“.

Slobodni mislilac je onaj koji ume stvari da vidi iz druge perspektive. Izaći iz „kutije“, biti individua, pronaći svoj glas, svoj hodživeti strasno i živeti intezivno. Kombinacija svega toga jeste onaj opijum koji malko deluje čak i na cinike. Jer koga još makar tajno nije okrznuo taj zavodljivi carpe diem?

Slobodan mislilac u sistemu

Pa dobro, može li se stvarno živeti taj carpe diem i biti slobodan mislilac u pravilima zauzdanom sistemu?

Film nedvosmisleno nema srećan kraj. Smrt učenika navodi upravu da Kitinga poput Sokrata optuži za kvarenje omladine. Sve što je suprotno tradiciji je krivo i protivno sistemu. I, kako to obično biva – sistemgutapojedinca.

Pa ipak, poruka nije sasvim depresivna. Dok Kiting odlazi, nekolicina učenika ustaje i staje na sto. Stajanje na stolu je Kitingova metafora za drugu perspektivu, za misliti drugačije. Time je ovaj učenički gest ujedno omaž voljenom profesoru i znak da je, uprkos svemu „seme posejano“.

Ima li danas slobodnih mislilaca, carpe diem življenja, ili profesora koje učenici zovu moj kapetane? Zasigurno da ima. Da li je uzaludno sistemu „bacati rukavicu“? Zasigurno da nije bez posledica. Ali je, opet, nekako zavodljivo. I definitvno blizu življenju bez žaljenja.

Naravno, dok god pazimo da se baš ne „zagrcnemo“.

 

 

 

 

 

Milica Rakidžija

🖊️ Milica Rakidžija

Zaprati nas na Fejsbuku

Zaprati nas na Instagramu