“Samo kada stupi u dodir sa radošću, čovek postaje svestan koliko je bio potišten.”
Ova rečenica je iz jedne pametne knjige. Mada, knjiga je možda i glupa. Na vama je da procenite.
I stub
Postati svestan svojih negativnih osećanja.
Tek kada to učinimo onda možemo da reagujemo. Ne možemo se izboriti sa nekom bolesti, ako ne znamo koja je bolest u pitanju. Jel da?
Koja su to negativna osećanja? Najjednostavniji primer – tuga. Kada smo tužni, izgleda nam kao da se ceo svet oko nas ruši i da nema poentu.
Dakle, osnovna stvar koju treba da uradimo je da da postanemo svesni da smo tužni, a ne da uživamo u tome.
II stub
Shvatiti da je to negativno osećanje unutar nas, a ne u stvarnom životu.
Kada smo tužni, da li ptice prestaju da lete? Da li drugi ljudi prestaju da budu srećni? Da li prestaju da se smeju?
Mislim da sami znate odgovore na ova pitanja?
Ovo su toliko očigledne činjenice. Međutim ljudi to ne znaju, a imaju diplome i predaju na fakultetima. To se ne može naučiti u školi.
Jedan pametan čovek je rekao: “Dobio sam odlično obrazovanje, ali su mi trebale čitave godine da ga se otarasim.”
Trudimo se da menjamo druge ljude, pa i čitav svet, samo zato što nismo u stanju da shvatimo da se negativna osećanja nalaze unutar naše glave, a ne u stvarnosti.
Koliko ste puta okrivili druge zbog vaših negativnih osećanja?
Prestanite da se trudite da menjate druge.
“Kada udarite nogom o sto, stolu je savršeno dobro. Ne pokazuje nikakva negativna osećanja. I dalje je to što jeste – sto.” Bol je u vašoj nozi, ne u stolu. Stvarnost nije problematična.
Čudna je stvar ljudski ego. Zar ne?
III stub
Ne treba da se poistovećujemo sa našim osećanjima.
Kada kažemo: “Tužan sam.”, mi sebe definišemo kroz prizmu tog osećanja. Zar nije bolje reći: “Osećam tugu”.
Pogledajte samo kako ovo deluje. U ovome leži cela iluzija našeg ega – naša greška.
Odmah odvajamo osećanje od nas samih. Zar to nije sjajno. Negativna osećanja nemaju ništa zajedničko sa našim JA. Sve prolazi, sva negativna osećanja.
Naravno, ovo važi samo za negativna osećanja. Glupo bi bilo da kažemo: “Osećam sreću”. Kada osećamo sreću nemamo nijedan razlog to da govorimo.
IV stub
Da shvatimo da ne treba da se osećamo bolje kada se nešto van nas promeni i kada to uradi neko drugi. Mi smo kreatori naše sreće.
-Malo dete plače za igračkom. Njegov otac mu najzad kupuje igračku i sada je malo dete srećno.
Ovo je potpuno normalno, jer je u pitanju malo dete.
Evo jednog drugog primera.
-Čovek je prehlađen i odlazi kod doktora. Nakon pregleda doktor mu kaže:
“U redu, pošto smo ustanovili simptome, preporučujem vam sledeću terapiju… Lekove možete kupiti u apoteci koja se nalazi blizu vaše kuće.
Hvala vam doktore. Puno ste mi pomogli.”
Ovaj primer, na prvi pogled deluje sasvim normalo. Međutim, zašto bilo kome dozvoliti da utiče na nas, naše raspoloženje i sreću?
Problem je u tome što uvek očekujemo da će neko drugi učiniti nešto što će nas usrećiti. Uvek mislimo da će nam biti bolje ako se nešto van nas promeni ili ako se neko drugi promeni.
Zar to nije odvratno? Zar to nije egoistično do bola?
Ljudi uvek misle: “Kako bi bilo dobro kada bi se moj šef/profesor/komšija/prijatelj/partner promenio. Sve bi bilo tako divno”.
Pa i kada bi se svi oni promenili, da li bi to na nas imalo ikakavog efekta? Ne.
Mi smo ti koji treba da se promene.
Mnogi od nas govore: “Osećam se dobro, jer je sve oko mene kako treba”. Budalaštine.
Treba da govorimo: Sve je kako treba jer se ja osećam dobro.
Inspiracija za tekst: Buđenje, Entoni de Melo
