Svi smo se bar jednom u životu našli u situaciji da moramo da slažemo – i verovatno se nismo osećali najprijatnije. Uvek se pitamo zašto je tako: ”Okej, udahni duboko, smiri se, nije to ništa, vežbao/la si ovo, to je samo mala, bela laž, sutra je se nećeš ni sećati…”. Ipak, uprkos ohrabrenjima, udovi nam drhte, znoje nam se dlanovi, isprekidano dišemo i srce nam ubrzano lupa. Naš mozak i telo nam nešto poručuju. U daljem tekstu pokušaćemo da otkrijemo o kakvim se informacijama radi.
Dakle, svi već znamo da mozak upravlja našim telom. Čitav nervni, endokrini i mišićni sistem pod njegovom su neposrednom kontrolom. Mozgu ništa ne može da promakne, pa tako ni činjenica da se upravo spremamo da slažemo. Zašto? Zato što sve komande koje treba da aktiviraju sisteme potrebne za izvršenje određene radnje potiču upravo od njega. Znamo sve ove informacije, ali kakva je korist od njih? Zašto je našem mozgu teže da slaže nego da govori istinu? Zato što je lagati za mozak nalik vožnji kamiona nekome ko inače vozi običan automobil. Naporno i opterećujuće, i na jednoj strani će nesumnjivo zakazati. Kada lažemo, naš mozak je vojnik na dva različita fronta: on se bori da smisli i izgovori laž, ali i da nas ne oda u laži. Već ste shvatili na kojoj strani on najčešće zakaže?
Našim ponašanjem i endokrinim odgovorom u ovom slučaju upravlja autonomni nervni sistem- reakcije su nevoljne i refleksne. Kada lažemo, ruke nam se znoje i nervozno ih brišemo o pantalone, skrećemo pogled, crvenilo nam navire u lice. Na ovaj način se organizam (mozak) brani, gotovo kao da pokušava da pobegne, a i mi zajedno sa njim. Angažovanje na drugoj strani je jednostavno previše za naš mozak, i ovakva aktivnost podseća na reakciju “fight or flight” (“bori se ili beži”). Mozak tu situaciju doživljava kao alarmantnu, aktivira parasimpatikus, luči se adrenalin i naše telo reaguje uprkos oprečnim naredbama, takođe od strane mozga – “smiri se, ostani hladan, slaži”.
Da biste dočarali sebi ovaj osećaj, nema potrebe da pokušate nekoga da slažete, dovoljno je da samostalno izvedete jedan mali eksperiment. Mnogi psiholozi ovaj fenomen smatraju još jednom ilustracijom Strupovog efekta. Strupov efekat dokazuje kako je mozak nemoćan pri bilo kakvoj borbi na dva fronta, čak ni kada su u pitanju kognitivni resursi. Zamolite prijatelja da vam prikazuje nazive boja, ali čija su slova različitih boja.
Na primer, ZELENA ali slova su ispisana crvenom bojom, ili obrnuto. Vaš zadatak je da reprodukujete koja je boja u pitanju, a ne boju slova. U najvećem broju slučajeva ćete pogrešiti, jer će vaš mozak biti zbunjen bojom slova kojima je reč ispisana. Ili možete pokušati da pogađate na kojoj je strani reč ispisana: pred sobom imate kvadrat i pojmovi “levo”, ”desno”, ”gore” ili ”dole” pojavljivaće se na jednoj od tih pozicija. Vaš zadatak bi bio da izgovorite na kojoj strani se pojavila reč, a ne samu reč. Ako vam se kvadrat prikazuje kao usporen snimak uspešno ćete rešiti zadatak, ali ako vam se kvadrati sukcesivno prikazuju u malim razmacima – pogrešićete. Vaš mozak će pokušati da uhvati ono što vam se prikazuje, percipira, donese odluku o ispravnom odgovoru i pošalje komandu za davanje odgovora. Upravo tako se oseća mozak kada pokušavate da slažete – konfuzno.
I svaki put kada se to iznova desi, on rezignirano pomisli: “O ne, ne opet… ” A vama se ruke i dalje znoje.
