Suština rijaliti programa bi trebalo da bude prikazivanje sponatnog, iskrenog, relanog ponašanja kandidata tj učesnika. Sa druge strane, ako pogledamo suštinu religije ona bi trebalo da se zasniva na iskrenoj veri očitanoj kroz  rituale I pravila. Tačka u kojoj se ove dve pojave u Srbiji seku, jeste upravo licemerje. Na tribini u Domu omladine Beograda, Vukašin Milićević govorio je o Religiji u doba rijaliti programa. O međusobnim granicama, uticaju, prevladavanju, ali i o suštini samih pojmova.

Otac Vukašin..                                                                                          

Vukašin Milićević je zaposlen kao asistent Grupe za sistematsko bogoslovlje od aprila 2012. Nakon sticanja diplome doktora teoloških nauka  2018. izabran je za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Obavljao je više službi u ustanovama Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Šta je in?

Čini se da popularnost rijalitija ne jenjava. Upravo zbog toga, ova tema se nameće “sama od sebe”. Ono što zbunjuje je da oni Održavaju svoju aktuelnost bez obzira na veliki broj kritika koje dolaze sa raznih strana. Ipak, čini se da je jedan ugao gledanja zapostavljen. Da, baš taj. Stav predstavnika vere. Sa ciljem da to promenimo, nastao je tekst koji sledi. Uprkos predrasudama, vrlo je interesantno. Demokratski, liberalno I sasvim neočekivano..bar što se mene tiče. Da li je stvarno tako, prosudite sami.

Rijaliti, šta je to uopšte?

Kada u teoriji definišemo rijaliti, podrazumevamo medijski format koji ništa ne govori o njegovom sadržaju. Sa druge strane, kada je reč o praksi kod nas, rijaliti znači tačno određenu stvar. On se kreće u granicama koje se u medijima označavaju kao tabloidni prostor. Ipak, postoje određene karakteristike ovog formata koje ga čine mnogo podložnijim manipulaciji. Otac Vukašin Milićević to ovako pojašnjava” Suština je da rijaliti, po sopstvenoj prirodi, smanjuje sposobnost konzumenta medijskog sadržaja za razlikovanje fikcije od realnosti.

Mogućnost za tako nešto se tek umanjuje ukoliko uzmemo u obzir da je rijaliti režirana stvarnost. Dakle, on je samo proizvod koji je osmišljen tako da odgovara potrebama tržišta. Posledica takvog principa kreiranja je da namesto prenošenja poruke gledaocu, programi usisavaju konzumenta u svoj svet. To rezultira promenom funkcije medija kao posrednika između dva pola političke stvarnosti tako da rijaliti postaje i sadržaj i proces i potpuna stvarnost za pojedinca pa i za celu javnost.”

I levom i desnom

“Desnica” uglavnom kritikuje r.p jer njihov sadržaj ugrožava kolektiv dok “levica” osuđuje način predstavljanja pojedinca. Bliže rečeno, desna struja primećuje srozavanje porodičnih vrednosti, a leva struja srozavanje dostojanstva čoveka kao jedinke. Otac Milićević ovde pak vidi nešto treće “mislim da ni jedno ni drugo ne stoji. Iz razloga što razvoj u kom se kreće cela priča pokazuje ne samo da  r.p dovode u pitanje tradicionalne, porodične vrednosti već su u funkciji procesa koji se predstavlja kao retradicionalizacija društva. Pogledajte samo matricu po kojoj se ponašaju glavni protagonist. Imamo osobu koja sa novorođenčetom I majkom kao dadiljom ulazi u rijaliti jer je majčinstvo ipak najbitnije. Pre toga, akcenat je bio na napuštenoj supruzi, bludnici I stvoru koji je u različitim odnosima sa obe.

Na kraju “žrtva” uz pomoć empatične javnosti, koja kroz ovaj lik doživljava katarzu, materijalizuje svoju tugu I patnju. “ Na delu je patrijarhat koji dovodi u pitanje tradicionalne vrednosti a sve što se predstavlja kao problematično je u funkciji retradicionalizacije. Ipak, sve pada u vodu kad se u obzir uzmu potrebe tržišta. Tada, više nije moguće uspostaviti jasan kriterijum za podelu onih koji odlučuju, proizvode I konzumiraju dati sadržaj. Jer, materijalni interes je zajednički imenilac.

Naj najbizarnije..?

“Najbizarniji primer, kada je u pitanju sadržaj ovog formata, dolazi iz Malezije. Radi se o emisiji pod nazivom “Mladi imam”. S’ obzirom da je Malezija dominatno islamka zemlja u kojoj vlada šerijatsko pravo, sistem strogo kontroliše ponašanje građana. Na tom osnovu je i televizija u saradnji sa državnom kancelarijom, koja se bavi promocijom vrednosti islama, organizovala ovaj rijaliti. Program podrazumeva takmičenje desetorice najtalentovanijih ljudi za mesto imama u jednoj od glavnih dzamija u Kuala Lumpuru. Pobedniku se pored te nagrade, dodeljuje i novčana od 6000 dolara, auto, MacBook, putovanje u Meku i studije u Medini. Učesnici se inače nadmeću u poznavanju K’urana, držanju propovedi, pripremanju tela za ukopa i to sve pred okom kamere. “ ilustrovao je Milićević činjenicu da forma ne govori mnogo o sadržaju.

Ljubim te u krst

U jednom neoliberalnom kapitalističkom sistemu, na tržištu ima mesta za sve. Tradicionalne, progresivne pa I religijske ideje. Razlog je njegova moć apsorbcije koja stvara indiferentan stav prema vrednosnom sadržaju robe. Zato, u duhovnom smislu, u ovakvom okruženju, govorimo o masovnoj kulturi.

Masa, kao veliki broj ljudi, u svakodnevnom govoru, ima pežorativno značenje. Uglavnom je karakterišu zajednički duh u rušilačkom ponašanju te se naziv pretvara u “rulja” ili “gomila”. Jer, ko god da je u masi, dobija poseban osećaj moći i neuništivosti. Crkva, u svojoj strukturi ima moć da postane slična masovnoj kulturi, nečemu što konzumira širok broj ljudi. Na taj način, ona bi “parirala” rijalitiju. Međutim, otac Milićević misli da to već delimično jeste slučaj Čini mi se da je masovnost ključna jer je upravo to ono na čemu se rijaliti zasniva. Mislim, teoretski, možemo da zamislimo rijaliti u kojem učetvuju teolog, pravnik, doktor, naučnik.. ali, ko bi to gledao?

Dakle, na praktičnom nivou je takav sadržaj  irelevatan. Ali, paralela između religije i rijalitija može da se povuče na osnovu brojnosti publike tj. članova. Jer, ono što je organizovana religija nekada omogućavala nosiocima vlasti je da prodru i izvrše upad u sveru privatnosti članova društva. Danas, imamo fejk privatnsot (rijaliti igrače) u odnosu na koju se čovek upoređuje. Ona postaje kriterijum na osnovu kog čovek procenjuje sebe I svoja dostignuća. Automatski, kriterijum onoga što je vaš odnos sa Bogom ili bračnim partnerom nije više vaš(koji treba da bude ljubav) već nešto treće. Npr. iskonstruisana ličnost Kim Kardašijan. U toj tački nastupa kontrola.”

Ideja i praksa se vole

Kada ste u beogradskom gradskom prevozu, možete primetiti kako se priličan broj ljudi krsti prilikom prolaska pored neke crkve ili Hrama. Osim toga, mogu se videti brojanice, krstovi, tetovaže koje krase njihova tela- dakle, sve ono što bi spolja trebalo da ukaže na velikog vernika. Nažalost, sve to ostaje na nivou simbola. Čemu to vodi?

I u religiji je postojala određena vrsta elitizma. Nije svako mogao da bude član crkve. Ali, ideje nisu otajale samo na tom nivou već su praćene I manifestovane socijalnom praksom. Konkretno, zajednica je izlazila u susret grešnicima, ljudima koji su izopšteni iz društva. Na tragu toga, neophodno je napraviti korak u nazad koji je u stvari korak u napred tako što će svako preispitati snagu svoje vere. To je jedini put do smislenog postojanja bez licemerja.” Suštinski, ni Novi zavet ni Jevanđelje ne propoveda masovnost smatrajući je pogrdnom. Nasuprot tome, jedno od glavnih ubeđenja je ideja izabranosti u vidu misli “I malo kvasca testo kiseli”.

Hrist u rijalitiju

Na Drugom vatikanskom saboru održanom 60tih godina prošlog veka definisan je odnos Jevanđelja, crkve I kulture. Bio je to pokušaj da se revitalizuje širenje katolicizma odnosno da se kultura shvati kao prostor za širenje orkestriranih vrednosti. Bog, čovek I njegova egzistencijalna pitanja na jednom mestu. Kakav je to spoj? “Možemo u rijalitiju da nađemo krst i ikonu, ali Hrista ne možemo. U tom okretu ka kuturi stoji odustajanje od politike nakon hiljadugodišnjeg pokušaja da se političkim sredstvima nametne uticaj i volja tj spasenje.

Kad se to pokazalo nemogućim, postalo je jasno da je neophodno novo polje gde je moguće nešto uraditi. Tada je kultura prepoznata kao takva. Ali, kako uopšte misliti kulturu bez politike? Iz tog razloga mi se čini da tu po sredi nije kultura lišena politike jer je to nemoguće već je u pitanju neka alternativna politika. Ta tendencija misli opravdano. . Jer, i kultura i Jevenđelje počivaju na dijalogu: razmeni ideja, težnji, vizija, ..i u tom smislu ona je osnov za delovanje religije sa svojim vrednostima.

Maša Kočović

🖊️ Maša Kočović

Voli ljude i situacije. U stalnom traganju za odgovorima.