Pitanje autorstva je tokom istorije često iznošeno na sto tokom književnih rasprava. Povodi su razni, izgubljeni rukopisi, nepotpisana dela, pseudonimi i slično. Razlozi zašto se neko skriva iza drugog imena ili zašto se nekom delu određuje autorstvo mogu biti razni, od ličnih, preko istorijskih pa do socijalnih. Ispitivanje ovakvih stvari je uvek zanimljivo, ali granica između istine i nagađanja je uvek tanka.
Izmišljanje imena
Što se tiče pseudonima, tu je stvar laka. Nekada su autori odlučivali da promene ime kojim potpisuju svoja dela iz ličnih ubeđenja ili društvenih okolnosti, dok se moderni pisci na taj korak odlučuju najčešće zbog zvučnijeg imena ili želje za tajnovitošću. Mnogi su pisci kroz istoriju stvarali pod pseudonimom. U našoj književnosti je možda najpoznatiji primer Alkibijada Nuše svima poznatijeg kao Branislava Nušića. U svetskoj književnosti ih je svakako više.
Jedan od razloga skrivanja imena je strah ženskih autora od neprihvatanja žene kao ozbiljnog pisca. Tako se iza muškog imena Žorž Sand krije Oror Dipon, a Džordž Eliot je zapravo Meri En Evans. Sestre Bronte su jednu knjigu poezije objavile kao Karer, Elis i Ekton Bel. Da takva, po žene nepovoljna vremena nisu prošla, pokazuje i primer Džoan Ketrin Rouling, koja je iz istog razloga izdavače zamolila da knjige potpisuju sa Dž. K. Rouling – jer se tako ne otkriva pol autora. Mnogi su se pak za ovaj korak odlučili da bi zaštitili svoje bližnje. Zbog slikovitog prikaza svog života u bedi i siromaštvu, Erik Artur Bler odlučuje da svoj roman Niko i ništa u Parizu i Londonu objavi pod pseudonimom Džordž Orvel i tako svoju porodicu i bližnje zaštiti od mogućeg srama. Slično je i sa velikim filozofom i piscem Volterom, koji je svoje ime Fransoa Meri Arue zamenio kako bi sačuvao porodicu od vlasti koju je on bespoštedno kritikovao.
Nepostojanje imena
Stvari postaju teže kada se nekom delu pokušava odrediti pisac, ili kada se pokuša dokazati samo (ne)postojanje nekog pisca. Slučaj Biblije je jako interesantan, a može se reći da od njega i potiču mnogi problemi. Pre svega, Biblija je pisana stotinama godina, a autora je bilo više, po nekim izvorima preko četrdeset. Neki autori, kao što su jevanđelisti, su poznati, dok je drugima ime nepoznanica. Važnije od toga je ipak ono što Biblija donosi, a to je stav da delo ne piše pisac, već je on samo medijum između boga kao inspracije i papira. Zbog toga su mnoga srednjovekovna dela ostala nepotpisana, jer su autori poštovali kodeks skromnosti, gde je njihovo ime nebitno i prolazno.
Jedan čovek-dva imena
Kada je u pitanju utvrđivanje (ne)postojanja autora, dva imena se ističu – Homer i Šekspir. Homersko pitanje je vrlo zanimljivo pre svega jer su epovi Ilijada i Odiseja zapisani mnogo posle Homerovog vremena. To je bilo vreme žive epske tradicije. Zapamćeno je da je on epove recitovo uz liru, ali da li ih je on i ispevao, to se ne zna sa sigurnošću. Pretpostavlja se da je bilo više pesnika koji su stvarali, a da je Homer te delove uobličio u celinu. Postoji i teorija koja kaže da je on dao jezgro epova, koje su kasniji pevači razvili do današnjih razmera. Neki smatraju da Homera zapravo nije ni bilo, već su epovi samo produkt narodnog stvaralaštva. Šta li je istina, možda nikada nećemo saznati.
Zbog oskudnih biografskih podataka, mnogi sumnjaju i u to da je Šekspir autor svih dela koje je potpisao. Svakako da je postojao neko ko je pisao ta dela. Ali, da li je to bio Šekspir? Da li je to bila jedna osoba? Da li je to bio muškarac? Pitanja još više izviru ako se uzme u obzir i činjenica da se Šekspir potpisivao na više različitih načina. To neke dovodi do zaključka da je zapravo postojao ne jedan, već grupa autora. Neki od najzagriženijih za opovrgavanje njegovog postojanja njegova dela pripisuju čak i kraljici Elizabeti I. Trenutno mišljenje književne nauke jeste da je Šekspir postojao i da su sva dela njegova, i na dokazivanju toga rade najugledniji šekspirolozi.
Ko je ko?
Postoji jedna žena pod imenom Elena Ferante. Ona je fenomen sama po sebi. Da li je to pseudonim, i ko je ona, to niko ne zna. Ono što je čudno, jeste da autorka koja živi u 21. veku, kada privatnost postaje misaona imenica, uspeva da zadrži svoju svoju ličnost odvojeno od svog dela, koje je prema mnogim kritičarima jedinstveno. Elena se uspešno skriva, a ono što se zna/pretpostavlja jeste da je rođena 1943. i da živi u Napulju. Vršene su čak i leksičke analize njenog dela da bi se saznalo gde je odrasla, studirala, gde živi, ali značajnijih otkrića nije bilo. Izgleda da je Elena zadala domaći zadatak budućim teoretičarima i istoričarima književnosti.
