21. vek je vek modernih tehnologija zahvaljujući kojima je život savremenog čoveka umnogome olakšan. Ipak, i pored svih pogodnosti koje uživamo zahvaljujući naučnim dostignućima, neke vrednosti jednostavno ne zastarevaju i ne gube na ceni, čak i posle mnogo decenija. Vojna avio-industrija je jedna od oblasti koja potvrđuje ove reči. Uprkos sve većem broju super-moćnih modernih aviona, pravi ljubitelji „nebeskih ratnika“ će vam sigurno reći da su stariji modeli aviona ipak mnogo zanimljiviji od današnjih. Pošto se slažemo sa njima, predstavljamo vam nekoliko legendarnih borbenih aviona koji su pisali svetsku istoriju.

Messerschmitt BF 109

messerschmitt

Messerschmitt Bf 109 je nemački lovački avion koga je konstruisao Vili Meseršmit početkom tridesetih godina 20. veka. Bio je to prvi moderni lovački avion tog doba sa potpuno metalnom monokok strukturom, zatvorenom kabinom i uvlačećim stajnim organima. Oznaka Bf potiče od incijala firme  Bayerische Flugzeugwerke (bavarska avionska industrija), koju je Vili Meseršmit otkupio 1932. godine, nakon bankrota firme.

U početku je osmišljen kao presretač, da bi od kasnije razvijenih modela postao višenamenski avion, služeći kao pratilac bombardera, lovac-bombarder, dnevni, noćni, za sve meteo uslove, jurišnik, i kao izviđački avion. Nalazio se u aktivnoj upotrebi u nekoliko država tokom Drugog svetskog rata, kao i u nekoliko zemalja nakon rata. BF 109 je lovački avion koji je proizveden u najviše primeraka u istoriji, ukupno je napravljeno 33.984 letelica od 1936. do aprila 1945.

Messerschmitt BF 109 je ušao u borbenu upotrebu za vreme Španskog građanskog rata, a nalazio se aktivno u službi i do početka mlaznog doba, na samom kraju Drugog svetskog rata. Za vreme ratnog perioda predstavljao je udarnog kostolomca lovačke snage Luftvafe. Ovaj vojni avion je iznedrio veliki broj letačkih asova, koji su po broju ostvarenih vazdušnih pobeda postali pravi predatori. Na BF 109 su leteli nemački asovi koji su zauzeli prva tri mesta po broju ostvarenih pobeda u Drugom svetskom ratu, i za koje se zajedno tvrdi da imaju 928 pobeda, većinu ostvarenih na Istočnom frontu. Najuspešniji pilot lovac u istoriji vazduhoplovstva, Nemac Erih Hartman, koji je tokom rata leteo isključivo na ovom tipu aviona, postigao je 352 vazdušne pobede, dok je Gerhard Berkhorn postigao 301 pobedu, a Gunter Ral 275 pobeda.

Supermarine Spitfire

spitfire

Supermarine Spitfire je britanski lovački avion iz perioda Drugog svetskog rata i kasnijeg. Smatra se jednim od najuspešnijih i najpoznatijih lovačkih aviona svih vremena.

Spitfajer je jednomotorni, niskokrilac sa eliptičnim oblikom krila, jednosed, metalne konstrukcije. Njegova uloga je pre svega bila lovac za velike visine, ali je i služio kao lovac bombarder i izviđač. Projektovao ga je Redžinald J. Mičel (1895-1937) (engl. Reginald J. Mitchell) počev od decembra 1934. godine. Prvi prototip Spitfajera poleteo je 5. marta 1936. godine, probni pilot je bio Jozef Samers, dok je prvi serijski proizvedeni Spitfajer Mk I poleteo 14. maja 1938. godine. Nakon smrti R. J. Mičela 11. juna 1937. godine, vođstvo dizajnerskog tima preuzima Džozef Smit (engl. Joseph Smith) koji je bio član dizajnerskog tima od samog početka projekta. Prva jedinica RAF-a koja je bila naoružana novim lovcem bila je 19. lovačka grupa stacionirana u Daksfordu. Do početka Drugog svetskog rata Spitfajerom je bilo naoružano devet lovačkih grupa.

Verzija koja je ušla u službu 1938. godine imala je plafon 9.723 m i maksimalnu brzinu 580 km/h, a poslednja ratna varijanta imala je plafon 12.200m i brzinu od 710 km/h. U toku životnog veka Supermarin Spitfajera napravljeno je oko 40 verzija ovih aviona a ukupno je proizvedeno 20.351 primeraka, što ga čini najviše proizvođenim avionom u Velikoj Britaniji. U Velikoj Britaniji za vreme rata u proizvodnji ovog aviona je učestvovalo 10 firmi.

Junkers Ju 87 (Štuka)

stuka

Ovo je nemački borbeni avion, dvosed, bombarder, iz perioda Drugog svetskog rata. Bila mu je osnovna namena dejstvo vazduh – tlo, taktičkim postupkom bombardovanja, direktnog obrušavanja na cilj. Razvijen je i proizvođen za potrebe Luftvafea, prema zahtevima doktrine ratovanja – blickrig. Bio je specifičan i po izgledu krila, dvostrukog („lomnjenog“) ugla diedra.

Pri napadu u obrušavanju, Ju 87 je pravio veliku buku vazdušnom sirenom, sa nadimkom „Trube Jerihona“. To je imalo dopunski psihološki efekat zastrašivanja. U toku obrušavanja, otvarale su mu se aerodinamičke kočnice povećavajući otpor, u funkciji potrebe za ograničenjem brzine, za lakše i bezbednije „vađenje“ iz toga režima leta, na maloj visini. Pri „vađenju“ iz obrušavanja, izvlačila bi mu se zakrilca, generišući moment propinjanja, sa prirastom normalnog ubrzanja na vrednost od 6g, automatski, bez komande pilota. Kada se „nos“ aviona podigne iznad horizonta, uvlačile su se aerodinamičke kočnice, pilot je tada dodavao gas motoru i avion se penjao na bezbednu visinu, sa uvučenim zakrilcima. Na ovaj način je bio obezbeđen let za slučaj kada pilot izgubi svest, pri velikim opterećenjima, usled velikog normalnog ubrzanja u manevru „vađenja“ iz obrušavanja, pošto nije imao anti-g odelo, kiseoničku opremu i kabinu pod pritiskom, te nije bio ni zaštićen.

Zbog relativno male brzine leta, slabog naoružanja vazduh – vazduh i slabih manevarskih karakteristika, u uslovima kada nije bila obezbeđena opšta prevlast u vazdušnom prostoru, „štuka“ je bila lak plen za neprijateljske lovce.

MiG-29

mig_29

MiG-29 (NATO naziv Fulcrum) je sovjetski/ruski lovački avion, treće/četvrte generacije. Koncipiran je i namenjen za suprostavljanje američkim avionima  i F-15 Eagle, za prevlast u vazdušnom prostoru.

Paralelno je razvijan sa avionom Su-27, zbog potrebe međusobnog dopunjavanja, u zajedničkom izvršavanju zadataka, u zaštiti vazdušnog prostora Sovjetskog Saveza.

Razvijen je sedamdesetih godina 20. veka, u OKB Mikojan, a uveden je u operativnu upotrebu, u sovjetsko naoružanje i u još 25 drugih država, u 1983. godini. Proizvedeno je preko 1.600 primeraka, u raznim varijantama i još uvek se proizvodi. Karakterističan je i po tome, što je u odnosu na sve ostale tipove sovjetskih/ruskih borbenih aviona, doživeo najveću transformaciju u usavršavanju od bazne do najsavremenije varijante. Veoma je fleksibilan na modifikacije, a dobrim delom doprinosi i posledica post-sovjetske politike prelaska na tržišnu ekonomiju i uključenja u međunarodnu konkurenciju i u domenu vojnih tehnologija. Konkurentan je na svetskom tržištu borbenih aviona četvrte generacije, u toku je više ugovorenih isporuka. MiG-29 je prvi sovjetski/ruski borbeni avion, koji je uveden u NATO naoružanje, preko nemačkih varijanti MiG-29G/MiG-29GT.

 Sredinom osamdesetih godina 20. veka, Jugoslavija je kupila 14 aviona MiG-29B i 2 MiG-29UB, za svoje ratno vazduhoplovstvo.

 MiG-29 se borbeno koristio, u sukobima na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, bivše Jugoslavije, Afrike, u NATO bombardovanju SRJ, u Iračkom ratu i u drugim incidentima manjih razmera.

 Lockheed Mod 10 Electra 

lockheed electra

Lockheed Mod 10 Electra je američki dvomotorni, višesedi, jednokrilni avion, Potpuno metalne konstrukcije, koji se koristio kao putnički i transportni avion, između dva svetska rata za vreme Drugog svetskog rata kao i jedan period posle rata.

Razvoj aviona Lockheed (varijanta 10) je počeo 1932. godine, glavni projektant je bio Hal Hibard. Tokom aerodinamičkih ispitivanja u aerotunelu Univerziteta u Mičigenu student Keli Džonson je predložio da se umesto jednog vertikalnog repa ugrade dva, što je poboljšalo letne karakteristike, posebno na većim napadnim uglovima. To je kasnije postao zaštitni znak Lokida, a student Keli, posle završenih studija je dugo godina radio u Lockheedu kao projektant. Njegovi kasniji projekti su bili veliki doprinosi razvoju vazduhoplovstva, što ga je svrstalo među najznačajnije avio konstruktore dvadesetog veka. Nabraja se samo nekoliko njegovih projekata: lovac P-38 Lightning, lovac na mlazni pogon P-80 Shooting Star, putnički avion L-049 Constellation, lovac F-104 Starfighter i špijunske avione Lockheed U-2 i SR-71 Blackbird.

Prototip aviona Lockheed Model 10 je prvi put poleteo 23. februara 1934. godine. Serijska proizvodnja je otpočeta 4. avgusta 1934. godine, a završena je 18. jula 1941. godine. Proizvedeno je ukupno 148 primeraka u civilnoj i vojnoj varijanti. Komercijalna (civilna) varijanta dobila je naziv Electra, dok vijna nosi oznaku: XC-35; Y1C-36 i Y1C-37. Distinkcija ovih varijanti uglavnom je uslovljena razlikom između motora.

Filip Gajić

🖊️ Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.