Početkom dvehiljaditih u Srbiji je vraćena veronauku u obrazovni sistem kao obavezni izborni predmet u osnovnim i srednjim školama. Takva nastava za zadatak ima da deci približi i pojasni sve segmente duhovnog života kao što to čine neke druge grane umetnosti i nauke. Dakle osnovni cilj je pravilno usmeravanje omladine u razvoju, podizanje svesti i savesti koje osim edukativne ima i preventivnu funkciju u pogledu suzbijanja ekstremizma svake vrste. Međutim starije generacije koje nisu imale tu mogućnost oslanjale su se na posredne izvore koji često nisu bili relevantni. Tako se u većinski pravoslavnom srpskom narodu održalo mnoštvo zabluda i nedoumica od kojih smo mi probrali nekoliko u pokušaju da ih rasvetlimo. 

  • MRSNE/POSNE SLAVE

Istina je da slave nisu ni mrsne ni posne već dani u koje one padaju. Prateći uputstva crkvenog kalendara (69. kanon svetih Apostola) sredom i petkom, kao i preko cele godine osim u periodu „Trapavih nedelja“, spremaće se posna trpeza i to na vodi u znak sećanja na dan Judinog izdajstva odnosno Hristovog raspreća. Ukoliko su praznici obeleženi crvenim ili podebljanim crnim slovom dozvoljena je upotreba ulja i vina. Neke slave uvek padaju tokom četiri velika posta (Vaskršnji, Božićni, Petrovski, Gospojinski) pa se i one tako proslavljaju. U svim ostalim danima, ukoliko nije proglašen vanredni post ili upućena epitimija (duhovna kazna), izbor namirnica je slobodan. Tako će se za Đurđevdan ako na primer padne u utorak služiti mrsna, a u sredu posna hrana dok će se za Nikoljdan uvek pripremati posno. 

  • NE/BITNI POSTOVI

Naš narod često zloupotrebljava parafraziran citat iz Svetog pisma da „greh ne ulazi nego izlazi iz usta“ uz opasku da „snaga na usta ulazi“ koji nema nikakve veze sa poštovanjem posta. Pomenuta rečenica istrgnuta je iz konteksta, a odnosi se na sučeljavanje Isusa sa farisejima koji su insistirali na formalizmu pranja ruku pred obed (u ritualnom, a ne higijenskom smislu) gde im se obraća – slušajte i razumijte, ne pogani čovjeka što ulazi u usta, nego, što izlazi iz usta, to pogani čovjeka –  pozivajući se na reči starozavetnog proroka (Is.29,13). Post se sastoji iz dva segmenta, žrtve Bogu i odolevanju grehu/poroku; zajedno sa molitvom predstavlja osnov praktikovanja pravoslavlja koji ima smisla samo u crkvenom sabranju i hrišćanskim moralu. U tome je izražena važnost i obaveznost posta od koje se odstupa jedino u opravdanim konkretnim okolnostima (mala deca, trudnice, starci, bolesnici, vojnici itd).

  • MRTVI I ŽIVI SVECI

Jedna od najvećih zabluda usled „babske teologije“ je stav da postoje „živi i mrtvi sveci“. Ta pogrešna praksa nastala je najverovatnije proizvoljnim tumačenjem običaja spremanja žita za pomen upokojenih duša. Primera radi, s obzirom da postoje svetitelji, proroci i anđeli koji nikada nisu prošli kroz biološko rođenje ili smrt (npr. arhangeli Mihailo i Gavrilo ili sveti Ilija ) „logično“ njima se ne sprema panaija(?!). Pravoslavlje nas uči da je Gospod oličen u Svetoj Trojici uvek i svuda Bog živih, a ne mrtvih (Hristos vakrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i mrtvima u grobovima život darova). Koljivo simbolizuje prave hrišćane, koji su u sebi održali seme Božije. Truljenje pšeničnog semena pod zemljom Gospod je naveo kao sliku umiranja starog i rađanje novog čoveka u svakom od nas. Zato se ne pravi nikakva razlika u pogledu prinošenja žrtve Bogu (sveće, žita, kolača, vina).

  • STARI I NOVI SVECI

Uticaj drevnih kultura na pravoslavnu veru svakako je prisutan, ali ni u čemu presudan. Dugotrajno pokrštavanje Evrope vremenom je napravilo otklon od izvorne semitske tradicije prilagođavajući se tekovinama ostalih naroda. Tako se na primer postepeno odustalo od stroge zabrane svinjskog mesa, alkoholnih pića, poverilačkog interesa, a prihvatili su se razni domaći običaji poput Čuvarkuće, Zapisa i drugih uglavnom vezanih za svetootački kult. Razlog tome je primena starorimskog principa da „dobro ne može da škodi“ i da je dobrodošlo sve što nije u sukobu sa crkvenim učenjima, a može da posluži „na zdravlje i spasenje“. Usled nedovoljnog poznavanja/razumevanja tog procesa nastala je zabluda da su praznici poput Vidovdana, Mratindana i Miholjdana posvećeni paganskim božanstvima, a zapravo se radi o hrišćanskoh tradiciji. Naime, pre utemeljenja srpske pravoslavne na ovim prostorima primat je imala Zapadna crkva (Rimska patrijaršija pre velike šizme) čiji je kalendar bio u opticaju. Tako su ostali u kolektivnoj svesti arhaični nazivi dana posvećenih Svetom Vidu, Martinu i Arhangelu Mihailu koji su se promenom kalendara (julijanski u gregorijanski) “pomešali” sa praznicima svetog proroka Amosa, kralja Stefana Dečanskog i prepodobnog Kirijana Otšelnika.

  • CRVENO SLOVO

Kao što je već spomenuto, crvena i crna podebljan slova u kalendaru služe da bi se istakli neki posebno važni praznici. Crkva tada nalaže veću posvećenost, da se u dobroj veri i dobroj volji usrdnije služi Bogu, što je u doba agrarnog društva predstavljalo veliko odstupanje od dnevnih obaveza. S jedne strane motivacija tih neradnih dana bili su gotovo stalni naporni poslovi kao i iskonski strah da ukoliko se ne udovolji volji svevišnjeg sledi kazna za neposlušnost. Međutim vremenom se situacija znatno promenila; tehnološkim napretkom razvila se i poljoprivreda koja više nije glavna/jedina grana te se ima mnogo više vremena za „slobodne“ aktivnosti koje su još dostupnije. Uprkos boljim uslovima i većim mogućnostima došlo je do velike vulgarizacije tradicije jer je svetak postao neprevaziđen izgovor za odbijanje/odlaganje poslova – „El se ne valja“. Nekad je preteško namoliti na primer majstora da se prihvati popravke ili domaćice sređivanja, iako veći deo posla obavljaju aparati i mašine. Ipak najveća žalost nije zbog pokušaja da se bude “veći katolik od pape“ već nedostatak duhovnih potreba da se zaista ode u crkvu, pomoli Bogu, zapali sveća… 

  • KLEČANjE i KLANjANjE

Pripisivanje obrednog bogosluženja klečanjem ili klanjanjem katoličanstvu odnosno muhamedanstvu još jedna je ustaljena zabluda. Ona kao i sve ostale proizilazi iz neznanja usled odsustva crkvenog života. Tužna je činjenica da je velika većina deklarisanih pravoslavaca prisutna na liturgijskom sabranju samo par puta godišnje o Velikim praznicima pa nisu upućeni u sve oblike izražavanja duhovnoti. Crkva je uvela pravilo (20. kanon I Vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim kao i svim ostalim liturgijama između Vaskrsa i Pedesetnice obavezno stoji. Razlog tome je uobičajna praksa vernih da svoju ljubav izražavaju klečanjem i klanjanjem odnosno velikim poklonom i velikom metanijom. S toga činjenica da se musllimani mole dodirivajući čelom pod ukazuje da je islam nastao u sredini i na osnovama judeohrišćanstva.

  • SUDBINSKO ODREĐENjE

Često se u narodu kaže „tako je suđeno“ kada se opravdava neki ishod koji se tobož nije priželjkivao ili mogao biti predviđen. Osnov ove zablude nalazi se u verovanju da je sudbina ljudskog života unapred „zapisana“ i da se pre ili kasnije ostvaruje bez obzira na volju čoveka. Takva verovanja i stavove imale su brojne paganske religije, između ostalog i dalje postoje u islamu i protestantizmu. U pravoslavlju je bilo kakva mistična predodređenost svedena na drugi Hristov dolazak koji se možda neće desiti za naših života, ali za koji se treba spremati kao da će svakog časa. Slobodna volja tj. sloboda izbora koju čovek ima osnovno je obeležje njegove bogolike prirode. Zato se uzima da je svako „kovač svoje sreće“ odnosno da odgovara za svoje odluke i dela.

  • SAMOSTALNO SPASENjE

Duhovno najpogubnija zabluda za pravoslavnog hrišćanina je da za spasenje duše nije neophodano Sabranje čak držeći da je „crkvenost precenjena“. Takva prelast dosta je zastupljena u reformističkim crkvama koje prednost daju proizvoljnom tumačenju Svetog Pisma u odnosu na vekovima utemeljene kanone i dogme. Tako je stvorena lažna slika samoodržanja i samospasenja na osnovu učenja, a ne ispovedanja vere. Gotovo uvek za to postoje neki izgovori kojim se svaljuje krivica na drugoga poput „verujem u Boga, ali ne idem u crkvu zbog popova – lopova“ ili „znam da to nije potpuno ispravno, ali mi od dede tako ostalo“ zaboravljajući da svako za sebe odgovara i da je lišavanje Svetih Tajni najveća kazna. Na kraju krajeva i sam Gospod slikovito opisuje odnos kroz sabornost – Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar… Ostanite u Meni, i Ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez Mene ne možete činiti ništa. (Jn. 15:1,4-5).


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Milan Tasić

Autor: Milan Tasić