Sastav jednog dela mnogo govori o istoriji jedne epohe. Na ovaj način se dobijaju mnogi korisni podaci o ljudima, materijalima, tehnikama, kulturi i duhu jednog naseljenog prostora zaglavljenog u određenom delu peščanog sata. Pored toga, metode analize omogućavaju beskrajno važne informacije za restauratore, kao što je na primer hemijski sastav boje slike. Na ovaj se način da utvrditi i autentičnost slike, kao i da li nas oči varaju. Odnosno, da li postoje slojevi ispod onog koji vidimo. Moglo bi se reći da metode za izučavanje umetničkih dela predstavljaju krem analiza.

Postoje razne metode za ispitivanje prisutnih elemenata u određenom materijalu. Zbog ogromnog kulturnog značaja umetničkih dela vrlo je bitno da sama metoda ne uništava delo. Metode za koje je potreban deo slike radi ispitivanja nisu od većeg interesa. Danas postoje mnoge metode koje ne zahtevaju pomeranje, uništavanje ili bilo kakvo sakaćenje dela. Upoznajmo se nekima od njih.

Metode zasnovane na X-zračenju

Sve metode zasnovane na x-zracima su nedestruktivne. To svakako povlači da nije potrebno izvući deo materijala umetničkog dela/artefakta radi ispitivanja. Ono se obavlja na licu mesta. Tehnike koje spadaju u ovu kategoriju su: makroskopska x fluorescencija, makroskopska x difrakcija i kompjuterska x laminografija. Prve dve omogućavaju selektivna ispitivanja koja omogućavaju saznanje o zastupljenosti elemenata na površini. Poslednja se koristi za dublja ispitivanja.

Makroskopska x fluorescencija

Ovo je i inače dobro poznata metoda za kvantitativna ispitivanja. Vrlo verovatno je i najzastupljenija metoda ispitivanja današnjice. Zasniva se na ozračivanju željenog dela x-zracima. Ozračeni atomi dela interaguju sa poslatim zračenjem, nakon čega od atoma iz materijala dobijamo karakterističan spektar fluorescencije. Iz ovog spektra se dalje utvrđuje tačno koji su elementi zastupljeni, kao i u kojoj meri – količinski. Podrazumeva se da se ovakvo ispitivanje mora ograničiti na veoma male delove dela. U današnje vreme je moguće utvrditi raspodelu pigmenata na većim delovima. Ipak, ova metoda nije pogodna za „dublja“ ispitivanja, tako da informacija o rasprostranjenosti važi samo za poslednji sloj slike.

Vrlo moćna metoda, donekle. Pored ograničenja u dubini analize, ova metoda ne može da razlikuje različita hemijska jedinjenja. Svakako, utvrdiće razliku izmeću bakra i žive. Utvrdiće i razliku između hemijskih jedinjenja bakra i žive jer su to potpuno različiti elementi. Ograničenje se javlja kada imamo dva različita pigmenta sastavljena od istih elemenata u različitoj sjedinjenosti. Kada bi bilo potrebno razlikovati crveni pigment minijum (olovo II,IV oksid, Pb3O4) i žutog litargita (olovo II oksida, PbO), aparatura ostaje nemoćna.

Makroskopska difrakcija x-zraka

Nedostaci prethodne, ovde su ispravljeni. Vrlo velika prednost se postiže snimanjem zračenja materijala koji ne vode poreklo samo od fluorescencije. Detektuju se i zračenja drugačijeg porekla, što upotpunjuje informaciju o ispitivanoj supstanci. Poznata po vrlo visokim energijama, čini upijanje zračenja od strane materijala gotovo neizbežnim. Zahvaljujući ovome, moguća je identifikacija i vizuelizacija čak i onih pigmenata koji imaju vrlo slične hemijske sastave.

Šta se dešava kada želimo da saznamo koliko slojeva ima neka slika? Makroskopske metode tu nisu od pomoći. Iako efikasne i moćne, nisu u stanju da nas prosvetle o tome kakva je distribucija pigmenta kroz sliku, već samo po njoj. Stoga se pribegava jednoj još naprednijoj metodi.

 Kompjuterska laminografija x-zracima

Za duboka istraživanja se neretko koristi kompjuterska tomografija. Ona podrazumeva da se predmet od interesa okreće oko određene ose normalne na izvor zračenja i detektor, dok se zraci šalju na isti. Na taj način, snimanjem sa svih strana, upoređivanjem može se dobiti i informacija o dubinskom sastavu predmeta. Kada su slike u pitanju se većinski primenjuje kompjuterska laminografija. Kod laminografije se primenjuje ista tehnika, sa jednom bitnom razlikom. Osa okretanja dela nije normalna na izvor, već je nagnuta u odnosu na nju. Zašto? Zato što bi usled rotacije slike zbog njene dužine dolazilo do blokiranja zračenja.

 Metode zasnovane na infracrvenom zračenju

Rade po sličnom principu kao prethodne tehnike. Razlika je u tome što će IC zračenje u većini slučajeva zaobići ogroman broj pigmenata i dobijena informacija će zahvatiti one zasnovane na ugljeniku. Iako naizgled siromašna, ova tehnika omogućava iscrpno ispitivanje skica koje se nalaze ispod gotovih slika iz 16. veka. Nisu toliko efikasne u daljim vremenima, međutim kombinacijom sa prethodnim tehnikama i poboljšanjem IC spektroskopije se mogu dobiti i potpune informacije o mnogim delima.

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs