Čovek je od pamtiveka iz čisto praktičnih razloga pokušao da nađe način da izmeri vreme. Najlakše mu je bilo da odredi dan, kao period između dva izlaska ili zalaska Sunca. Taj dan nije bilo toliko teško podeliti na manje kategorije koje su kasnije, kako je tekao napredak nauke i tehnologije standardizovane kao sat, minut i sekund. Međutim problem je nastao kada se pojavila potreba da se vreme meri na duže staze. Kako utvrditi koliko tačno dana treba da bude u jednoj godini, pa da svake naredne, po isteku tog perioda, na primer prolećna ravnodnevica „pada“ istog datuma? Namerno stavljam ravnodnevicu kao primer, pošto su još drevni narodi znali za njeno postojanje, drevni astronomi su utvrdili da dva puta godišnje obdanica i noć isto traju.

Brojne civilizacije su imale svoje kalendare, od kojih su neki bili manje, neki više tačni, ali nekoliko decenija pre Hristovog rođenja, kao do tada najtačniji se istakao kalendar aleksandrijskog astronoma Sosigena, koji je u zvaničnu upotrebu uveo Gaj Julije Cezar 45. godine pre nove ere i koji je po njemu nazvan julijanski. Ali i ako je bio tačniji od ostalih korišćenih u to vreme, on je i dalje imao mana (o čemu će više reči biti u daljem tekstu). Taj kalendar je na saboru u Nikeji 325. godine prihvatila hrišćanska crkva (jedinstvena, podela na katolike i pravoslavce nije postojala). Međutim već tad je od strane crkvenih otaca uočena njegova netačnost, to jest da je od njegovog uvođenja do te 325. godine došlo do mimoilaženja kalendarske godine i istinske, sunčeve, solarne godine (vremena koje je tačno potrebno Zemlji da obiđe pun krug oko Sunca) i izvršena je njegova prva revizija brisanjem 3 dana.

To je upravo dokaz da julijanski kalendar nije nepromenljiv, s obzirom da su ga upravo osnivači naše Crkve menjali. On nije Bogom dan i kao svetovnu, necrkvenu kategoriju, nikako ga ne treba dovoditi u vezu sa crkvenom dogmatikom i ići u krajnosti gde se tvrdi da je primena ovog kalendara nešto sveto što se ne sme dirati! Kalendar je proizvod čoveka a ne Gospoda i upravo iz tog razloga, što ga je čovek stvorio i proizilazi njegova nesavršenost i pogrešnost, pa iz te nesavršenosti dalje dolazi i potreba da se naknadno popravlja i unapređuje. Pitanje kalendara je čisto pitanje matematike i astronomije!

Najčešće zablude i nedoumice prosečnog pravoslavca u pokušaju

Kako je uostalom došlo do cele zbrke i zašto je tako teško napraviti precizan kalendar? Razlog je taj što se Zemlja okrene oko Sunca za 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi (to je sunčeva godina, o kojoj je već bilo reči). Ovi minuti i sekunde koji su „višak“ preko 5 dana prave problem. Julijanski kalendar podrazumeva da proste godine traju 365 dana, a svaka 4. godina je prestupna i ima 366 dana, da bi se time „ispeglali“ ovi zanemareni sati koji ostaju preko 365 dana. To bi bilo u redu da se Zemlja okrene oko Sunca za tačno 365 dana i 6 časova, jer bi onda za te 4 godine akumulirani sati dali tačno jedan dan (4 god X 6 sati = 24 časa, t.j. jedan dan). Međutim, kako taj „višak“ nije okruglo 6 sati, nego 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, svake godine se zanemari onih 11 minuta i 14 sekundi razlike. To ne deluje kao mnogo, ali s obzirom da je ovaj kalendar usvojen 45. godine pre nove ere, to je do sad stvorilo značajnu razliku, koja se stalno povećava (na 128 godina kalendar kasni 1 dan).

Upravo zbog ovih razloga i zbog činjenice da je do 16. veka julijanski kalendar grešio za čak 10 dana, 1582. godine papa Grgur XIII uvodi novi kalendar koji je načinio astronom Alojzije Lili – gregorijanski. Problem koji je nastao zbog kašnjenja julijanskog kalendara je rešen jednostavnim izostavljanjem tih 10 dana, tako da posle četvrtka 4. oktobra 1582. došao petak 15. oktobar.

Problem koji je postojao je rešen računanjem prestupnih godina – razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara je ta što gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400 godina, a julijanski 100. Po gregorijanskom kalendaruje  svaka 4. godina je prestupna, osim onih koje se nalaze na prekretnici vekova (1800. 1900. 2000. godina itd.) kod kojih je prestupna samo ona kod koje su prva 2 broja deljiva sa 4 – npr. 1900 je prosta godina, s obzirom da 19 nije deljivo sa 4, a 2000. je prestupna. Tako je i došlo do današnje razlike od 13 dana, pošto su po julijanskom 1700, 1800 i 1900. godina bile prestupne, i imale su 366 dana, a po gregorijanskom su bile proste. Međutim, sve ovo je samo delimično ispravilo grešku pošto i dalje postoji neslaganje od 26 sekundi godišnje između kalendara i astronomske godine, tako da će gregorijanski  postati netačan za 1 dan posle 2800. godine.

U 20. veku je i u pravoslavnim zemljama došlo do potrebe da se ovaj problem neslaganja reši. Na tome je naročito insistirao Njegova Svetost Vaseljenski Patrijarh Meletij, sa namerom da svi hrišćani praznuju Božić u isto vreme. A rešenje je po zahtevu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Dimitrija našao jedan genijalni Srbin – Milutin Milanković, naučnik koji je, najjednostavnije rečeno, u oblasti astronomije ono što je Tesla u elektrotehnici. On je u saradnji sa Maksimom Trpkovićem kreirao apsolutno najtačniji kalendar od svih koji postoje i koji su ikada postojali i koji greši za jedan dan tek posle 28.800 godina! Način na koji je Milanković rešio problem je malo komplikovaniji za razumevanje, a suština je u tome da će godine na prekretnici vekova biti prestupne samo onda ako njihov broj vekova, kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6.

Milutin Milanković (krajnje desno) na svepravoslavnom Saboru u Carigradu 1923. godine

SPC je još davno utvrdila datum kada/kako se svetitelji praznuju. I kada bi ste pitali ljude kada se pada Nikoljdan 95% onih koji znaju odgovor bi reklo 19. decembar. Ali to nije tačno! Pitate se „kako pa pola Srbije tada slavi a druga polovina tad ide na slavu“? E pa nije! Zato što se Sveti Nikola upokojio 6. decembra 353. godine i samim tim naša crkva ga i proslavlja upravo tog datuma, sećajući se dana njegove smrti. To je nešto što lako može da se vidi i proveri u svakom crkvenom kalendaru. A koga ne mrzi, može da potraži i žitije svetitelja.

Sa Božićem ista stvar pa odmah otpada ona čuvena „ja slavim kad su i svi moji slavili – 7. januara!“ Ljudi koji ovo kažu nisu ni svesni da u stvari lažu. Ili malo blaže rečeno, ne govore istinu. Zašto? Zato što ako se krene u prošlost, čukundeda osobe koja je izgovorila ovu tvrdnju, a koji je živeo u 19. veku sigurno nije slavio 7-og. Kako to?  Otuda što je po julijanskom kalendaru tokom vekova postojalo 13 više dana nego što ih je stvarno i bilo! Ili drugačije rečeno, Julijanski kalendar tvrdi da se Zemlja 13 puta više okrenula oko svoje ose, nego što je to zaista i bio slučaj! Zbog toga se u 19. veku usled pogrešnog računanja prestupnih godina Božić padao 6. januara a do 2100. pomeriće se za jedan dan više – na 8. januar!

Za razliku od fiksnih praznika Vaskrs se svake godine pomera. Prilikom izračunavanja datuma u pravoslavnoj crkvi moraju da se ispoštuju određeni uslovi – da to bude datum nakon jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Kalendar Milutina Milankovića je u potpunosti saglasan sa svim pravoslavnim kanonima kada je određivanje Vaskrsa u pitanju! To se i vidi u praksi – i ako Grci, Bugari, Rumuni i ostali pravoslavci čije su crkve prihvatile novojulijanski kalendar Božić slave 13 dana pre nas, Vaskrs i dalje svi slavimo istog dana! Blagodatni Oganj koji svake Velike Subote sa neba silazi u kapelu Hristovog Groba unutar Vaskresenjskog hrama u Jerusalimu podjednako obasjava i greje srca i onih koji su ostali pri starom, ali i onih koji su prešli na nov kalendar.

Upravo se kroz proslavljanje Vaskrsa vidi da sve tvrdnje da Milankovićev kalendar „nije pravoslavni“ apsolutno nisu tačne! I nikada neću razumeti kako nekom može da bude „pravoslavniji“ kalendar Julija Cezara, rimskog paganina koji se klanjao Jupiteru i Marsu i čiji su naslednici na rimskom tronu vršili pogrome nad prvim hrišćanima (uostalom, taj kalendar je proistekao iz one države čiji je namesnik oprao ruke nad sudbinom našeg Gospoda!) I kako onda jedan takav kalendar može da bude „pravoslavniji“ od kalendara koji je sačinjen po nalogu Srpske pravoslavne crkve, koji je dobio blagoslov Vaseljenskog Patrijarha i koga je načinio jedan Srbin?!

Ako bi smo kalendare posmatrali kao časovnike, problem sa Julijanskim kalendarom je taj što on predstavlja sat koji konstantno kasni, kome se svakih 100 godina kašnjenje povećava, i koji nikad ne pokazuje tačno vreme! Uvođenjem Milankovićevog kalendara ne bi se uvodili nikakvi novi praznici – samo bi se „ispeglala“ razlika koja se tokom vekova nagomilala. I slavili bi smo praznike onda kada zaista i jesu! A kanoni i vera bi i dalje ostali isti, onakvi kakvi su bili kroz vekove i kakvi će biti. I osim toga imamo šansu da u nečemu budemo ispred drugih, da koristimo nešto što je naše a najsavršenije! Pa kad Gregorijanski kalendar postane netačan, da se oni prilagođavju nama, a ne mi njima!

Autor teksta – Uroš Parezanović 

Original teksta – Kalendarsko pitanje ili još jedna jabuka razdora

Milan Tasić

Autor: Milan Tasić