Pesnikinja Ana Ristović, sa dvadeset i dve godine je objavila svoju prvu zbirku pesama „Snovidna voda“ za koju je dobila „Brankovu nagradu“. Dobitnica je i mnogih drugih nagrada među kojima su nagrada „Branko Miljković“, „Disova nagrada“ i nemačke nagrade „Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju. Završila je srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Osim pisanja poezije, predaje srpski jezik i književnost u srednjoj školi. Prevodilac je sa slovenačkog jezika, sa koga je prevela veliki broj slovenačke poezije i proze. Njene pesme su prevođene na nemački, engleski, slovenački, slovački… i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija.

Moram priznati da je meni predavala srpski jezik i književnost u srednjoj školi i  veoma mi je drago što sam imala priliku da je intervjuišem. Sećam se jednog prepodneva kad sam uzela novine u ruke i okrenula na deo o kulturi gde sam na svoje iznenađenje imala priliku da pročitam članak o svojoj profesorki i njenom predstavljanju Srbije na pesničkoj olimpijadi u Londonu. Pomislila sam – to je moja profesorka! I od tada svaki put kad sam izlazila iz školske biblioteke gledala sam da to bude sa što više knjiga u rukama.

 

Živeli ste nekoliko godina u Ljubljani, možete li nam reći kakva je njihova pesnička scena u odnosu na našu?

Sedam godina sam živela u Slovenijim u Ljubljani, i to je za mene bilo dragoceno iskustvo u svakom smislu, koje mi je ostavilo u posed i jedno suštinski važno znanje, a to je znanje slovenačkog jezika sa kojeg već više od decenije prevodim savremenu slovenačku prozu, poeziju i esejistiku. Slovenačku poeziju krenula sam da upoznajem i pre odlaska tamo, u svojim dvadesetim godinama, kada su do mene, preko pesničkih prijatelja, stizale knjige kultnih slovenačkih pesnika poput Tomaža Šalamuna i Aleša Debeljaka. Njegov ,,Slovar tišine” obeležio je poetiku čitave jedne naše pesničke generacije devedesetih, koja je svoje prve pesničke zbirke počela da objavljuje upravo ovih po mnogo čemu turbulentnih, bezumnih i razornih godina. Kasnije sam otkrivala nove i nove pesnike, a danas, iako tamo više ne živim, zahvaljujući časopisima koji mi redovno stižu iz Ljubljane, kao i internetu, i povremeno knjigama, upoznajem nove pesničke glasove. Ono što je i nama i njima zajedničko je da smo svi u istom čabru, da se suočavamo sa tim da je objaviti pesničku zbirku pravi poduhvat, i da nam se neoliberalni bog tržišta i zabave svima olupava o glavu. Ljubljana je svakako mnogo manji grad od Beograda pa u njemu ima i manje mesta na kojima se formalno ili spontano čita poezija, a novi i novi kvalitetni pesnčki glasovi koji se javljaju govore upravo u prilog toga da je slovenačka savremena poezija i te kako živa. Na kraju krajeva, Slovenci su jedna od retkih nacija, ako ne možda i jedina, koja na trgu svog glavnog grada ima spomenik podignut upravo pesniku, a ne vojskovođi. U srcu grada je niko drugi do Prešern.

Kada ste krenuli da pišete pesme i kakvo je bilo odrastanje i razvijanje pesničkog duha uz Aleksandra Ristovića, našeg velikog pesnika? Koje Vam je knjige rado preporučivao ?

Okruženoj knjigama svih vrsta od malena, uz oca pesnika, moj put kroz knjige nije bio iniciran polaskom u školu, već mnogo ranije, rekla bih da onog trenutka kada sam, i pre nego što sam naučila da čitam slova, osećala svuda oko sebe njihov miris u kućnoj biblioteci. Kako miris starih, tako i miris onih novih, koje je mojh otac donosio najpre iz ,,Mladog pokolenja“, a potom iz ,,Nolita“, gde je bio urednik. Kada sam malo odrasla, imala sam običaj da ga priupitam za savet koju knjigu mi preporučuje, i on me je, sugestijama kao i sopstvenim čitalačkim izborom naučio još nečem – da je lepo i korisno čitati žanrovski sasvim raznovrsne knjige. Zajedno smo otkrivali neke nove, do tada kod nas nepoznate strane autore. Sećam se kako smo jednom prilikom sedeli za stolom i diskutovali o najnovijem broju ,,Književne reči“ u kojem je bila objavljena priča, do tada nam nepoznatog američkog autora Rejmonda Karvera. Uz priču je objavljena i Karverova fotografija, i tata i ja smo pričali kako Karver ima velike, čvrste dlanove koji kao da su, poput vekne hleba, umesili tu priču koja nam se oboma veoma dopala. Kasnije smo se oboje radovali prvom izboru iz njegove proze objavljenom kod nas i on je odmah doneo knjigu kući, pa smo oboje uzdisali nad lepotom ,,Katedrale“. Otkrio mi je savremene američke pesnike i prozaiste, a potom i savremene evropske i domaće autore. Otkrio mi je šta znači živeti poeziju i pesnički promišljati svet. Osećati lepotu detalja i sićušnih stvari, skrivenih oku običnog posmatrača.

Poeziju sam krenula da pišem od malena, još u osnovnoj školi, da bih negde u svojoj dvadesetoj, dvadeset i prvoj, počela da pišem i sastavljam svoju prvu zbirku. ,,Snovidna voda“ je objavljena  kada su mi bile 22 godine, ali moj otac, tada, nažalost, više nije bio živ. Često sebi postavljam pitanje šta bi mi danas rekao na ono što pišem? Da li bi mi rekao: Mani se toga, radi nešto pametnije? Ili bi sa odobravanjem klimnuo glavom?

Poezija mog oca čini mi se da nalazi na sve više novih čitalaca, posebno među mladim ljudima, i sve više se, čak i nesvesno, reflektuje na pesništvo novih generacija. Rekla bih da smo i on i ja, u poetičkom smislu, potekli iz jednog sličnog načina doživljavanja sveta, u kojem se pesma može napisati ,,o bilo čemu / o ma kojoj stvari / koju vidim / ili koju prizivam u sećanju, / o jednostavnim predmetima: kutiji za šećer, / o viljuškama, / nožu / i posuđu.“ (Aleksandar Ristović ,,Kritika poezije“)

 

 Pisci su se povukli u svoje ljušture i sada sede za kompjuterima i čekaju da im neko lajkuje post ili pesmu na Fejsu ili Instagramu, i vajkaju se i jadikuju što je posetilaca na književnim večerima sve manje, a oni prvi idu samo na svoje pesničke večeri. 

 

Nakon što se vaša pesma “Oko nule”, 2014. našla među pedeset najboljih savremenih pesama na svetu, da li mislite da i dalje živimo u patrijarhalnom i mizoginom društvu ili je ono ipak, malo uznapredovalo?

Pre svega živimo u društvu u kojem se masa grčevito hvata za stereotipe, jer, u sirotinjskim zemljama poput naše, u kojima većina stanovništva boluje od očaja i depresije, spas pojedincu, tj. barem nekakvu utehu i privid o tome da je ,,nešto uradio i postigao u životu” predstavlja življenje stereotipa koje sluša oko sebe i koje mu nameću drugi. Tamo gde nema čvrste srži, pravi se prividno čvrsta kora. Neki od takvih omiljenih stereotipa u sirotinjskoj Srbijici su oni vezani za uloge žene i uloge muškarca: sa takvim stereotipima susrešćete se na svakom porodičnom okupljanju gde je pitanje – ,,Kad će svadba?”, ,,Kad ćeš da se udaš?” ili ,,Kad će prinova?” jedno od omiljenih, gde se muškarci vajkaju da ove večeri ,,ipak mogu da popiju jer kola vozi žena, što i nije neka sigurnost”, gde muškarci sede u jednoj prostoji ili delu sobe pričajući o ,,ozbiljnim stvarima” poput politike, zarade novca i automobilima, a žene sede šćućurene uz decu poput ikebane u ćošku i razmenjuju recepte i iskustva oko odgoja podmlatka, itd, itd … U toj istoj Srbijici i dalje postoji neravnopravnost kada je reč o zapošljavanju: pitanje ,,Planirate li prinovu?” često bude odlučujuće kada je reč o mogućnosti dobijanja odnosno nedobijanja posla, dok vam ga postavlja neki direktor zavaljen u fotelju, trbuha ko da je u devetom mesecu, pa nikom ništa, jer on roditi ništa osim nove fotelje i novog finansijskog bilansa neće. Seksističke komentare nalazite na svakom koraku, a njih ispaljuju uglavnom oni koje je kastrirala postratna i postmiloševićevska Srbija. A onog fizičkog nasilja nad ženama, (kao i nasilja među tinejdžerima), sve je više!

Kako je uticao brz napredak tehnologije na boeme i boemski život 80-ih i 90-ih?

Ponekad mi se čini da je bez svih tih tehnoloških dostignuća život bio lakši, jer prinuda neprestane komunikacije nije visila poput malja nad glavom, te zapravo iluzorne komunikacije, koja je samo prividno češća, dok su istinski kontakti među ljudima danas površniji i ređi. Boemski život koji je postojao nekada kao običaj – u smislu spisateljsko-umetničkog sedenja po kafanama itd, i postao deo mita – polako je počeo da iščezava i pisci se međusobno nisu više družili, osim na povremenim spontanim okupljanjima na književnim večerima i festivalima, što i danas čine. Zajedničke kafane počele su da nestaju, kao što su i same nekadašnje kafane počele da se gase, a jedno od takvih mesta je, na primer, bio nekadašnji ,,Polet” preko puta SKC-a, gde su se, između ostalog, nekad jele najbolje girice. Pripadam onoj generaciji koja je u tinejdž godinama izlazila u SKC, KST i na Akademiju, da bi se potom suočila sa tim kako je ,,Umro Rock and Roll” u Srbiji. Pisci su se povukli u svoje ljušture i sada sede za kompjuterima i čekaju da im neko lajkuje post ili pesmu na Fejsu ili Instagramu, i vajkaju se i jadikuju što je posetilaca na književnim večerima sve manje, a oni prvi idu samo na svoje pesničke večeri. Vlada autističko doba. Nedavno sam, ugledavši izlog jedne radnje sa mobilnim telefonima imala direktnu asocijaciju na neko postapokaliptično groblje, na kojem se ekrani mobilnih telefona i tableti uzdižu poput nadgrobnih spomenika. Istina je i to da svakodnevno sahranjuju po jedan deo naših malih sivih ćelija i još mnogo toga.

Može li se danas živeti od poezije?

Danas se ne može živeti ni od čega osim od ljubavi.

Jer ako nemaš ljubavi, džaba ti sve ostalo.

Ostalo su sve nijanse.

 

Ana Ristovic 2

 

Predajete srpski jezik i književnost u srednjoj školi. Da li je školska biblioteka prazna ili se nađe nekoliko njih koji redovno uzimaju knjige? Da li srednjoškolci razumeju lektire koje moraju da čitaju?

Rad sa decom u školi, posebno sa tinejdžerima je ogroman izazov: zainteresovati ih za književnost, i to u uzrastu kada njihova fluentna misao neprestano luta vođena raznim podsticajima i inspiracijama, privoleti ih poeziji i prozi, knjigama (s obzirom na to da deo radnog vremena u školi radim i u školskoj biblioteci pokušavam da u njima razvijem i interesovanje za najrazličitije knjige izvan školske lektire), razbiti im predrasude vezane za to da je književnost nešto dosadno, nešto ,,što je smarajuća školska lektira”, otkriti im zanimljive pojedinosti i priče o piscima, približiti im inače daleke im svetove… To nije lako, ali je ogromna nagrada svako njihovo probuđeno interesovanje za knjigu. Pre izvesnog vremena u biblioteku je došla moja učenica, kojoj je svega 16 godina, i koja mi je vratila (oduševljena) pročitane knjige Selindžera, Džeka Keruaka i Čarlsa Bukovskog i uzela ,,Zle duhe” Dostojevskog, pripovetke Edgara Alana Poa,  i roman Kurta Voneguta. I, naravno, uz to i Balzakovog ,,Čiča Gora” za školsku lektiru. To je uspeh, to je zadovoljstvo koje se ne može ni sa čim uporediti. Naravno, volela bih kada bi takvih slučajeva bilo što više. Ono što, međutim, otežava taj rad je njihova inače smanjena koncentracija, razbijena obiljem tehnoloških pomagala i aparata kojima su okruženi; mobilnim telefonima, kompjuterima, tabletima… Pažnja im je rasuta, treba naći načina kako je privući. Lično bih menjala školsku lektiru, ali, nažalost, to nije u moći nas, profesora. Ono što je, čini mi se pogrešno, to je sam pristup proučavanja književnosti u srednjoj školi, koji je hronološki,umesto da bude problemsko-tematski. Umesto da učenici u prvom razredu krenu da se upoznaju sa književnošću od stare Grčke i Srednjeg veka, da bi tek u četvrtom razredu počeli da otkrivaju pisce dvadesetog veka, trebalo bi da kroz teme i probleme sa kojima se suočavamo danas i sa kojima se suočavaju sami traže odgovore u knjigama ne vezano za doba kojem pripadaju. Tako bi pre shvatili univerzalnost književnog dela jednog Šekspira, Sofokla, Balzaka ili Tolstoja. Komparativno izučavanje književnosti bi, po mom mišljenju, bilo mnogo efikasnije da se mladima danas približe knjige. Takav idealistički pristup nastavi, po mom mišljenju podrazumevao bi i da učionice budu opremljene kompjuterima i projektorima, što bi omogućavalo i da učenici na časovima srpskog mogu da u svakom trenutku prave komparaciju između književnih dela i filmova, kao i da potraže filmovana književna dela i uporede ih sa pročitanim. Eh, pusti snovi…

U zbirci pesama “Čistina” ispitujete stvarnost koja ne predstavlja samo standardnu svakodnevicu. Pesme u ovoj knjizi prepoznaju i uticaj stvarnosti u virtuelnim prostorima. Šta je vaš beg od virtuelnog sveta današnjice?

Virtuelni prostori interneta i socijalne mreže su činjenica koja je deo naše svakodnevice. Svakodnevno smo izloženi neprekidnom nasilju informacija od kojih postajemo zavisni, a istovremeno, što je paradoksalno, uporedo sa sve većom dostupnošću vesti o svetu on o istom tom svetu znamo sve manje. Informacije koje usvajamo su senzacionalističke i protutnje kroz našu glavu ostavljajući za sobom samo pustoš.

U suštini, koji god medij da pogledate bio to internet, TV ili štampane novine, vi neprestano bivate zapljusnuti krikom: ,,POGLEDAJ ME! VIDI ME!” – koji ispuštaju naslovne stranice, vesti, fotografije vaših prijatelja, njihovi statusi; svuda je dominantna potreba za prezentacijom, za menifestovanjem lažne slike o sebi samom, dok je, sa druge strane, ljudska usamljenost i otuđenost sve veća. Kada izađete na ulicu, odete u prirodu, uđete u autobus, ono što ćete prvo ugledati su ljudi koji neprestano gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona, zavirujući u tuđu stvarnost. Čak ni odlazak na bilo kakvo putovanje, poseta galeriji, pozorišnoj ili književnoj večeri, kao da se nije dogodila, kao da nismo ni bili tamo ako nismo sebe slikali na licu mesta i podelili fotografiju sa hiljadama ljudi na društvenoj mreži koje iskreno baš briga za nas. A sa druge strane, čovek postaje krajnje autističan za žive ljude. Ponekad se i sama odjavim sa tog prokletog Fejsa, da bih se onda ponovo vratila i zapitala sebe a šta će mi sve to gubljenje vremena. Od tog sveta laži bežim u istinu knjiga, šetnji, i razgovora uživo sa ljudima koji umeju da misle i koji su mi dragi. A bilo bi dobro pobeći u neku divljinu, u šumu, bez kompjutera i mobilnog telefona i slušati vetar i gledati u nebo i tako možda i doći do informacije o tome ko si.

 


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Autor: Ljubica Stanković